Make your own free website on Tripod.com

Za vlast radničkih saveta

 

 

U razmaku od deset dana radnici su okupirali na stotine fabrika, spontani generalni štrajk je doveo zemlju pred zastoj, a de facto komiteti su preuzeli mnoge državne zgrade. Ova situacija - koja ne može potrajati nego proširiti se ili nestati (kroz represiju i defetističke pregovore) - sklanja u stranu sve stare ideje i potvrđuje sve radikalne hipoteze o povratku revolucionarnog proleterskog pokreta. Činjenica da je celokupni pokret u stvari izazvan pre pet meseci od strane šest “Enragés” revolucionara još bolje otkriva kako su objektivni uslovi već prisutni. Francuski primer već ima reprekusije u drugim zemljama, oživljavajući internacionalizam koji je nerazdvojan od revolucija našeg veka.

 

Fundamentalna borba sada leži između mase radnika - koji nemaju sredstva da se direktno izraze - i levičarskih političkih i sindikalnih birokratija koje (čak i na osnovi samo 14% aktivne populacije u sindikatima) kontrolišu kapije tvornica i pravo na pregovore u ime okupatora [radnika]. Ove birokratije nisu radničke organizacije koje su se degenerisale i izdale radnike; one su mehanizam za integraciju radnika u kapitalističko društvo. U postojećoj krizi one su glavni zaštitnik uzdrmanog kapitalizma.

 

De Gaulle-ov režim može pregovarati - suštinski (iako indirektno) sa PCF-CGT [Komunistička partija Francuske i sindikat kojeg kontroliše] - za demobilizaciju radnika u zamenu za nekakve ekonomske beneficije, nakon čega bi došlo do represije postojećih strujanja. Ili, “Levica” može doći na vlast i gurati istu politiku, iako sa slabijeg stajališta. Ili, konačno, radnici mogu iskoristiti prednost kroz izražavanje u svoje ime i tako postati svesni ciljeva tako radikalnih kao i same metode koje su već upotrebili u praksi. Takav bi proces doveo do formiranja radničkih saveta, ostvarujući odluke demokratski na najnižem nivou, stvaranjem federacija kroz izbore u svako doba smenjivih delegata, čime bi postali jedina odlučujuća i izvršna vlast za čitavu zemlju.

 

Kako bi nastavak postojeće situacije ostvario taj prospekt? Kroz nekoliko dana, možda, nužnost ponovnog  pokretanja određenih sektora ekonomije pod radničkom kontrolom bi mogla postaviti osnove za ovu novu snagu, snagu koja već preti da pokida prepreke sindikata i partija. Železnica i štampa bi se možda pokrenule za potrebe borbe radnika. Novi de facto autoritet bi morao prisvajati i distribuirati namirnice. Ako bi novac izgubio na vrednosti ili ako ga ne bi bilo morao bi se zameniti vaučerima koje bi izdavale te nove vlasti. Kroz takve praktične procese svoju svest najdubljih aspiracija proletarijat uspostavlja samostalno - klasna svest koja hvata istoriju i donosi radničku vlast u sve aspekte sopstvenih života.

 

Savet za održavanje okupacija

Pariz, 22. maj 1968.