Debord - Društvo spektakla

GUY DEBORD

Društvo spektakla

Prvo poglavlje:

Kulminacija separacije

“U sadašnje vreme, koje prednost daje znaku nad onim što je označeno, kopiji nad originalom, predstavi nad stvarnošću, pojavnosti nad suštinom … istinito se smatra profanim, a samo je iluzija sveta. Tačnije, sveto se uvećava u meri u kojoj istinito uzmiče, a iluzija pojačava, tako da najvišem stepenu iluzije odgovara najviši stepen svetosti.”

Fojerbah, predgovor za drugo izdanje

Esencije Hrišćanstva

U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacija spektakla. Sve što je nekada bilo neposredno doživljeno udaljilo se u predstavu.

Prizori odvojeni od svakog aspekta života stapaju se u zajednički elementarni tok u kome jedinstvo tog života više ne može biti povraćeno. Fragmentarno opažana stvarnost regrupiše se u novo, sopstveno jedinstvo, kao odvojeni pseudo-svet, predmet puke kontemplacije. Specijalizacija slika sveta dostiže vrhunac u svetu autonomnih slika gde obmana obmanjuje čak i samu sebe. Spektakl je konkretna inverzija života, autonomni pokret neživog.

Spektakl se u isto vreme ispoljava kao samo društvo, kao deo društva i kao sredstvo objedinjavanja. Kao deo društva, to je fokusna tačka naše vizije i svesti. Sama činjenica da je reč o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i lažne svesti: jedinstvo koje spektakl postiže je ništa drugo do zvanični jezik univerzalne separacije.

Spektakl nije samo skup prizora; to je društveni odnos među ljudima posredovan prizorima.

Spektakl ne može biti shvaćen kao puka vizuelna obmana koju stvaraju masovni mediji. On je pogled na svijet koji je u stvari postao materijalizovan, pogled na svijet koji je postao objektivan.

Sagledan u svom totalitetu, spektakl je u isto vreme rezultat i cilj vladajućeg oblika proizvodnje. On nije samo dekor stvarnog sveta, već samo srce nestvarnosti ovog stvarnog društva. U svim posebnim aspektima - vestima, propagandi, reklami, zabavi - spektakl predstavlja dominantni model života. On je sveprisutna afirmacija već donesenih odluka, kako u sferi proizvodnje, tako i u oblasti potrošnje vezane za tu proizvodnju. I oblik i sadržaj spektakla služe kao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojećeg sistema. Spektakl takođe predstavlja konstantno prisustvo ovog opravdanja pošto uspostavlja monopol nad većinom vremena potrošenog izvan procesa proizvodnje.

Separacija kao takva je sastavni deo jedinstva sveta, globalne društvene prakse podeljene na stvarnost i predstavu. Društvena praksa koja stoji naspram prividno autonomnog spektakla je istovremeno totalitet koji sadrži taj spektakl. Ali unutrašnjni rascep izobličuje tu celinu do te mere da spektakl izgleda kao njen jedini cilj. Jezik spektakla sastoji se od znakova dominantnog sistema proizvodnje - znakova koji su u isto vreme i krajnji proizvod tog sistema.

Odnos spektakla i konkretne društvene aktivnosti ne može se sagledati apstraktno: svaka strana tog dualiteta je i sama podeljenja. Spektakl koji falsifikuje stvarnost je i sam proizvod te stvarnosti. Obrnuto, stvarni život je materijalno prožet kontemplacijom spektakla i na kraju ga potpuno upija i počinje da se ravna po njemu. Objektivna stvarnost prisutna je u oba ta aspekta. Svaka od ovih naizgled fiksiranih koncepcija nema drugu stvarnost osim transformacije u svoju suprotsnost: stvarnost se pojavljuje u granicama spektakla, a spektakl postaje stvarnost. To uzajamno otuđenje čini suštinu i temelj čitavog postojećeg poretka.

U svetu koji je u stvari potpuno izokrenut, istinito je momenat lažnog.

Pojam “spektakla” povezuje i objašnjava širok spektar naizgled nepovezanih fenomena. Prividna različitost i kontrasti između tih fenomena izviru iz društvene organizacije pojavnosti, ispod koje treba prepoznati njenu pravu prirodu. Sagledan u njegovim okvirima, spektakl je afirmacija pojavnog i izjednačavanje čitavog društvenog života ljudi sa tom pojavnošću. Ali, kritika koja zahvata samu suštinu spektakla otkriva u njemu samo vidljivu negaciju života - negaciju života koja je poprimila vidljiv oblik.

Da bismo opisali spektakl, njegov nastanak, način funkcionisanja i snage koje mu se suprotstavljaju, neophodno je da napravimo neke veštačke razlike. U analizi spektakla prinuđeni smo da u izvesnoj meri koristimo jezik samog spektakla, utoliko što se krećemo kroz oblast metodologije jednog društva koje sebe izražava kroz spektakl. Naime, spektakl je u isto vreme i jezik i program naše društveno-ekonomske formacije. To je istorijski trenutak u kome smo zatečeni.

Sam spektakl predstavlja sebe kao potpuno nedostupnu stvarnost koja nikada ne može biti dovedena u pitanje. Njegova jedina poruka glasi: “Ono što se vidi je dobro, ono što je dobro vidi se.” Pasivni pristanak koji spektakl zahteva zapravo je već efektivno nametnuo svojim monopolom nad pojavnošću i njegovim načinom pojavljivanja kojim ne daje mesto odgovoru.

Tautološki karakter spektakla potiče iz činjenice da su njegov cilj i njegova sredstva identični. On je sunce koje nikada ne zalazi nad imperijom moderne pasivnosti. Ono pokriva čitav globus, večito se kupajući u sopstvenoj svetlosti.

Moderno industrijsko društvo je suštinski, a ne slučajno ili veštački spektakularno. Za spektakl - vidljivi odraz vladajućeg ekonomskog poretka - ciljevi su ništa, razvoj je sve. Spektakl ne teži ničemu drugom do sebi samom.

Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega što se danas proizvodi, kao opšta artikulacija principa na kojima počiva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor koji direktno proizvodi sve veću količinu slika-stvari, spektakl je glavni proizvod današnjeg društva.

Spektakl je u stanju da podredi ljudska bića sebi upravo zato što ih je ekonomija već potpuno podredila svojim ciljevima. Spektakl nije ništa drugo nego ekonomija koja se razvija zbog sebe same. On je u isto vreme veran odraz proizvodnje stvari i izobličujuće opredmećenje (objektivacija) samih proizvođača.

Prvi stupanj u dominaciji ekonomije nad društvenim životom ispoljava se kao očigledna degradacija biti u imati: ljudsko ostvarenje više se ne izjednačava sa onim što neko jeste, već sa onim što ima. U sadašnjem stadijumu, kada društvenim životom potpuno dominira akumulirana ekonomska proizvodnja, dolazi do opšteg pomaka od imati ka izgledati: Sveukupno “imanje” sada mora da obezbedi prestiž i da postigne krajnji cilj kroz svoj pojavni oblik. U isto vreme, individualna realnost je postala društvena, u smislu da je potpuno zavisna od društvenih sila i oblikovana njima. Individualnoj stvarnosti je dozvoljeno da se pojavi samo ako zapravo nije stvarna.

Kada se stvarni svet transformiše u puke slike, puke slike postaju stvarna bića koja efikasno podstiču hipnotičko ponašanje. Pošto je zadatak spektakla da nam putem različitih, specijalizovanih oblika posredovanja pokazuje svet koji više ne može biti direktno doživljen, on neminovno, na prostoru kojim je nekada vladao dodir, daje prednost pogledu: najapstraktnije i najnepouzdanije čulo najbolje se prilagođava opštim apstrakcijama današnjeg društva. Ali spektakl nisu samo slike, niti samo slike i ton. On je sve ono što izmiče čovekovoj aktivnosti, sve što ometa i zavarava njegovu sposobnost preispitivanja i korekcije. On je suprotnost dijalogu. Gde god predstava postaje nezavisna, spektakl se regeneriše.

Spektakl nasleđuje sve slabosti zapadnog filozofskog projekta, koji je uvek nastojao da aktivnost shvati kao predstavu; on je vezan za neprestani razvoj tehničke racionalnosti, koju je iznedrio taj isti oblik misli. Spektakl ne ostvaruje filozofiju, on svodi stvarnost na predmet filozofije; to je sav konkretni život ljudi sveden na spekulativni univerzum.

Filozofija - moć separatne misli i misao separatne moći - nikada nije bila u stanju da prevaziđe teologiju. Spektakl je materijalna rekonstrukcija religiozne iluzije. Spektakularna tehnologija nije raspršila religiozne mitove u koje su ljudi projektovali svoje otuđene moći; ona ih je samo spustila na zemlju, tako da su čak i najsvetovniji aspekti života postali neprozirni i nepodnošljivi. Lažni raj, koji je nekada bio potpuna negacija zemaljskog života, više se ne projektuje u nebesa; on je ugrađen u sam taj život. Spektakl je tehnološka verzija egzila ljudskih moći u onostrano; to je kulminacija interne separacije čovečanstva i čoveka od samog sebe.

Sve dok je nužnost društveno snevana, san ostaje društvena potreba. Spektakl je noćna mora modernog čovečanstva okovanog lancima; on, u krajnjoj liniji, izražava samo čežnju društva za snom. Spektakl je čuvar tog sna.

Činjenica da se praktična moć modernog društva odvojila od tog društva i uspostavila nezavisan delokrug u spektaklu, može se objasniti samo dodatnom činjenicom da toj moćnoj praksi nedostaje kohezija te da je ostala u kontradikciji sa samom sobom.

U korenu spektakla je najstarija od svih društvenih specijalizacija - specijalizacija moći. Spektakl se specijalizovao za ulogu onog koji govori u ime svih drugih aktivnosti. To je ambasador hijerarhijskog društva pred njim samim, koji uručuje svoju zvaničnu notu na sudu gde nikome drugom nije dozvoljeno da govori. Tako je najmoderniji aspekt spektakla ujedno i najarhaičniji.

Spektakl je neprestani govor vladajućeg poretka o samom sebi, njegov neprekidni monolog samouzdizanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života. Fetišistički privid čiste objektivnosti u spektakulranom odnosu prikriva činjenicu da se u stvarnosti radi o odnosima između ljudi i između klasa: kao da neka druga Priroda, sa svojim neumitnim zakonima, dominira čitavim našim okruženjem. Ali, spektakl nije neizbežna posledica tog navodno “prirodnog” tehnološkog razvoja. Naprotiv, društvo spektakla je oblik koji sam bira svoj tehnološki sadržaj. Ako spektakl, shvaćen u ograničenom smislu “masovnih medija”, koji su njegova najpovršnija manifestacija, prodire u društvo u obliku čisto tehničke aparature, treba shvatiti da ta aparatura nikako nije neutralna i da je razvijena u skladu sa unutrašnjom dinamikom samog spektakla. Ako društvene potrebe epohe u kojoj su te tehnologije razvijene mogu biti zadovoljene samo uz njihovo posredovanje, ako su upravljanje društvom i svi kontakti među ljudima postali potpuno zavisni od tih sredstava za trenutnu komunikaciju, onda je to zato što je ta “komunikacija” suštinski jednostrana. Svi mediji preporučuju se vladarima postojećeg poretka kao sredstvo za sprovođenje posebnih oblika upravljanja. Društvena podela izražena kroz spektakl neraskidivo je vezana za modernu državu - taj proizvod društvene podele rada, koji je u isto vreme glavni instrument klasne vladavine i koncentrisani izraz svih društvenih podela.

Separacija je alfa i omega spektakla. Institucionalizacija društvene podele rada u obliku klasne podele je inzedrila prethodni, religiozni oblik kontemplacije: mitski poredak kojim se svaka vlast oduvek kamuflirala. Religija je afirmisala kosmički i ontološki poredak koji je odgovarao interesima gospodara, tumačeći i ulepšavajući sve što je društvo trebalo, a nije moglo da obezbedi. U tom smislu, svaka separatna vlast je uvek bila spektakularna. Ali, nekadašnja opšta odanost jednoj religioznoj predstavi bila je samo izraz opšteg osećanja gubitka, imaginarna kompenzacija za bedu konkretne društvene aktivnosti koja se i dalje doživljavala kao opšte iskustvo. Nasuprot tome, moderni spektakl precizno utvrđuje šta društvo može da obezbedi, ali pri tome rigidno razdvaja moguće od onog što je dozvoljeno. Spektakl ostavlja ljude u stanju nesvjesnosti kako oni prolaze kroz praktične promjene u uslovima njihove egzistencije. To veštačko božanstvo stvara samo sebe i nameće sopstvena pravila. Otkriva sebe za ono što jeste: separatna moć koja se autonomno razvija, zasnovana na sve intenzivnijoj proizvodnji, koja nameće sve veću podelu rada na parcijalne pokrete diktirane nezavisnim kretanjem mašina, a za potrebe tržišta koje se neprestano širi. Pri takvom razvoju, svako jedinstvo i svaka kritička svest iščezavaju; snage koje su se u tom procesu razvijale kao razdvojene još nisu objedinjene.

Opšte odvajanje radnika od proizvoda rada teži da eliminiše svaku zaokruženu svest o ostvarenoj aktivnosti i svaku direktnu, ličnu komunikaciju između proizvođača. Sa sve većom akumulacijom odvojenih proizvoda i sve većom koncentracijom proizvodnog procesa, dostignuća te aktivnosti i komunikacija postaju monopol onih koji upravljaju sistemom. Trijumf tog ekonomskog sistema zasnovanog na separaciji proletarizuje čitav svet.

Zahvaljujući uspehu takvog načina proizvodnje, čiji je glavni proizvod sama separacija, konkretno iskustvo, koje je u ranijim društvima bilo vezano za ljudski rad, zamenjuje se, makar duž ivica sistema, izjednačavanjem života sa neradnim vremenom, sa neaktivnošću. Ali, takva neaktivnost ni u čemu nije oslobođena od proizvodne aktivnosti: ona je i dalje potpuno zavisna od nje, kao nelagodno i opčinjeno pokoravanje zahtevima i posledicama proizvodnog sistema. Samo to stanje je jedna od posledica sistema. Nema slobode izvan žive aktivnosti; spektakl zato poništava svaku aktivnost, pošto je sva stvarna aktivnost prisilno stavljena u funkciju globalne izgradnje spektakla. Na taj način, ono što se naziva “oslobođenjem od rada”, slobodno vreme, nije ni oslobođenje od rada, niti oslobođenje od sveta oblikovanog tim radom. Nijedna aktivnost koju je rad oteo ne može biti povraćena potčinjavanjem onome što je taj rad proizveo.

Vladajući ekonomski sistem je začarani krug izolacije. Njegove tehnologije zasnivaju se na izolaciji i samo je uvećavaju. Od automobila do televizije, robe koje spektakl bira da proizvodi služe i kao oružje za efikasnu odbranu uslova koji porađaju “usamljenu gomilu”. Spektal uvek iznova stvara sopstvene pretpostavke, na sve konkretniji način.

Spektakl je nastao iz izgubljenog jedinstva sveta, a ogromna ekspanzija modernog spektakla otkriva svu veličinu tog gubitka. Apstraktifikacija sveg individualnog rada i opšta apstraktnost onoga što je proizvedeno su savršeno reflektovani u spektaklu, čiji način konkretnosti je upravo apstrakcija. U spektaklu, dio sveta se prezentuje svetu i superioran je nad njim. Spektakl je opšti jezik te separacije. Posmatrači su povezani samo njihovom jednosmjernom vezom sa istim centrom koji ih drži izolovane jedne od drugih. Spektakl tako objedinjuje razdvojene, ali ih objedinjuje samo u njihovoj razdvojenosti.

Otuđenje posmatrača, koje nesvesno povećava snagu predmeta njegove kontemplacije, odvija se na sledeći način: što više pokušava da ga shvati, manje živi; što se više poistovećuje sa vladajućom predstavom o potrebi, sve manje razume vlastiti život i vlastite želje. Otuđenje aktivnog subjekta u spektaklu ogleda se i u činjenici da njegovi gestovi više nisu njegovi; to su gestovi nekog drugog, koji mu ih predstavlja. Posmatrač se nigde ne oseća kod kuće, jer je spektakl svuda.

Radnici ne proizvode sebe, već silu koja je nezavisna od njih. Uspeh takvog oblika proizvodnje, obilje koje on proizvodi, proizvođači doživljavaju kao obilje lišavanja. Sa sve većim gomilanjem proizvoda njihove otuđene aktivnosti, svo vreme i sav prostor postaju im strani. Spektakl je mapa tog novog sveta, koja se tačno poklapa sa teritorijom koju predstavlja. Sile koje su izmakle našoj kontroli prikazuju nam se u svoj svojoj moći.

Društvena uloga spektakla je proizvodnja otuđenja. Ekonomska ekspanzija sastoji se pre svega u ekspanziji ovog posebnog sektora industrijske proizvodnje. “Rast”, podstaknut proizvodnjom koja je sama sebi cilj, ne može da bude ništa drugo do rast otuđenja koje se nalazi u njenom korenu.

Iako odvojeni od onoga što proizvode, ljudi ipak proizvode svaki detalj svog sveta sa sve većom snagom i na taj način se još više udaljavaju od tog sveta. Što više njihov život više postaje njihovo delo, to su oni više isključeni iz svog života.

Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kome postaje slika.

Drugo poglavlje:

Roba kao spektakl

“Suština robe može da se shvati tek kad ona postane univerzalna kategorija društva kao celine. Samo u tom kontekstu postvarenje proizvedeno robnim odnosima stiče odlučujući značaj kako za objektivni razvoj društva, tako i za odnos ljudi prema tom društvu, koje potčinjava njihovu svest i čini od nje samo izraz tog postvarenja… Sa progresivnom racionalizacijom i mehanizacijom rada, ovo potčinjavanje se samo još više pojačava, tako da ljudsko ponašanje postaje sve manje aktivno, a sve više kontemplativno.”

Lukač, Istorija i klasna svest

U osnovnoj aktivnosti spektakla - integrisanju svih fluidnih aspekata ljudske aktivnosti i njihovom prevođenju u čvrsto stanje, u izokretanju svih živih vrednosti u čisto apstraktne vrednosti - prepoznajemo svog starog neprijatelja, robu. Nešto, na prvi pogled, tako trivijalno i očigledno, a opet tako složeno i puno metafizičkih nijansi.

Fetišizam robe, dominacija “vidljivih i nevidljivih stvari” nad drušvom, dostiže vrhunac u spektaklu, u kojem sav stvarni svet biva zamenjen izborom prizora projektovanih iznad njega, ali kojima ipak uspeva da se nametnu kao jedina stvarnost.

Svet koji nam spektakl prikazuje, u isti mah prisutan i odsutan, jeste svet robe koji dominira čitavim živim iskustvom. Svet robe se tako prikazuje kakav zaista jeste, jer je njegov razvoj identičan otuđenju ljudi, kako jednih od drugih, tako i od svega što proizvode.

Gubitak kvaliteta, tako očigledan na svakom stupnju spektakularnog jezika, od predmeta koje glorifikuje i ponašanja kojim upravlja, potiče iz same prirode sistema koji na svaki način izbegava stvarnost. Robni oblik svodi sve na kvantitativni ekvivalent. Razvija se ono što je kvantitativno, i samo ono što je kvantitativno.

Uprkos tome što isključuje kvalitet takav razvoj prolazi kroz kvalitativne promene: spektakl odražava činjenicu da je taj razvoj prešao prag sopstvenog obilja. Iako je ta kvalitativna promena uzela maha samo delimičino, u nekoliko ograničenih oblasti, ona je na opštem planu već prisutna kao standard koji je roba dostigla, tako što je čitavu planetu pretvorila u jedinstveno svetsko tržište.

Razvoj proizvodnih snaga je nesvesna istorija koja je realno stvarala i menjala životne uslove ljudskih grupa. To je ekonomska osnova svih ljudskih poduhvata. U prirodnim ekonomijama, pojava robnog sektora predstavljala je višak preživljavanja. Robna proizvodnja, koja podrazumeva razmenu različitih proizvoda između nezavisnih proizvođača, dugo je opstajala na zanatskom nivou, kao marginalna ekonomska aktivnost čija je kvantitativna stvarnost ostajala skrivena. Ali, gde god je robna proizvodnja nailazila na društvene uslove u kojima su se trgovina i akumulacija kapitala odvijali na širokom planu, ona je preuzimala potpunu kontrolu nad ekonomijom. Čitava ekonomija je postala je ono što je sama robna proizvodnja, u tom svom pohodu, već bila: proces kvantitativnog razvoja. Ova stalna ekspanzija ekonomije u obliku roba je pretvorila i sam ljudski rad u robu, u najamni rad, uspevajući da konačno ostvari stepen obilja dovoljan da reši inicijalni problem opstanka - ali samo zato da bi se uvek iznova regenerisala u istom obliku, ali na višem nivou. Ekonomski rast je oslobodio društvo pritiska pukog preživljavanja, ali ga nije oslobodio njegovog oslobodioca. Nezavisnost robe se proširila na čitavu ekonomiju i postala njen gospodar. Ekonomija je promenila svet, ali ga je promenila u svet pod vlašću ekonomije. Ta lažna priroda, u kojoj je ljudski rad postao otuđen, zahteva da rad zauvek ostane u njenoj službi; a pošto ona sama postavlja taj zahtev i odgovara na njega, svi društveno dozvoljeni projekti i poduhvati bivaju stavljeni u službu njenog jačanja. Obilje roba - drugim rečima, obilje robnih odnosa - postaje ništa drugo do povećano preživljavanje.

Sve dok uloga ekonomije kao osnove čitavog društvenog života nije bila primećena, niti shvaćena (upravo zato što izgleda tako poznata), dominacija robe nad čitavom ekonomijom se sprovodila na prikriven način. U društvima gde je stvarnih roba bilo malo ili gde su bile teško dostupne, novac je bio prividni gospodar, predstavnik jedne više sile koja je ostajala nepoznata. Sa sve većom podelom rada i početkom masovne proizvodnje za globalno tržište, koje je donela industrijska revolucija, roba je konačno postala vidljiva sila koja kolonizuje čitav društveni život. U toj tački politička ekonomija je sebe nametnula kao dominantnu nauku i kao nauku o dominaciji.

Spektakl je stupanj na kojem roba uspeva da kolonizuje čitav društveni život. Komodifikacija nije samo vidljiva: mi više ne vidimo ništa drugo. Svet koji vidimo je svet robe. Moderna ekonomska proizvodnja proširuje svoju diktaturu kako prostorno, tako i po intenzitetu. U manje industrijalizovanim regionima, njena vladavina se već ispoljava kroz prisustvo nekoliko prestižnih roba i imperijalističke dominacije nametnute iz industrijski razvijenijih regiona. Njihov društveni prostor neprestano se zastire novim slojevima robe. S napretkom “druge industrijske revolucije” otuđena potrošnja postaje isto toliko dužnost masa, koliko i otuđena proizvodnja. Čitav društveni prodati rad postaje totalna roba, čiji neprestani obrt mora biti održavan po svaku cenu. Da bi se to postiglo, ova totalna roba mora biti vraćena u fragmentiranom obliku isto tako fragmentiranim pojedincima, koji su potpuno odsečeni od celine proizvodnog procesa. U tom cilju specijalizovana nauka dominacije razbija se na čitav niz daljih specijalizacija, kao što su sociologija, primenjena psihologija, kibernetika i semiologija, koje su zadužene za nadgledanje samoregulacije svake faze tog procesa.

U početnoj fazi akumulacije kapitala “politička ekonomija videla je proletera isključivo kao radnika”, koji želi samo da obezbedi minimum uslova potrebnih za održanje svoje radne snage, nikada ga ne posmatrajući iz perspektive “njegove ljudskosti i slobodnog vremena”. Ta perspektiva vladajuće klase uskoro je bila revidirana: sve veće obilje roba dostiglo je nivo koji je zahtevao višak kolaboracije radnika. Sada, na kraju radnog dana, na radnika se više ne gleda sa prezirom, koji je ranije tako očigledno bio prisutan u svim aspektima organizacije i održavanja proizvodnje; na njih se sada gleda kao na odrasle, sa puno ljubaznosti i predusretljivosti, u skladu sa njihovom novom ulogom, ulogom potrošača. Humanizam robe preuzima nadležnost nad radnikovom “ljudskošću i slobodnim vremenom”, prosto zato što politička ekonomija sada može i mora da preuzme potpunu dominaciju nad tim sferama, i to baš kao politička ekonomija. “Usavršeno poricanje čoveka” tako preuzima vlast nad čitavom ljudskom egzistencijom.

Spektakl je neprekidni Opijumski rat koji se vodi zato da bi prisilio ljude da izjednače dobra sa robama, a zadovoljstvo sa pukim preživljavanjem, koje širi svoj domen po sopstvenim zakonima. Potrošačko preživljavanje mora stalno da širi svoj domen upravo zato što uvek podrazumeva osećanje oskudice. Povećano preživljavanje nikada ne dolazi do razrešenja; ne postoji tačka u kojoj bi se njegovo širenje zaustavilo, jer ono potpuno pripada domenu oskudice: ono može da pozlati siromaštvo, ali ne i da ga prevaziđe.

Automatizacija, koja je u isto vreme najnapredniji sektor moderne industrije i najverniji izraz njene prakse, primorava robni sistem da razreši sledeću kontradikciju: tehnološka oprema, koja objektivno vodi ka eliminaciji poslova, mora u isto vreme da sačuva rad kao robu i kao jedinog stvaraoca robe. Jedini način da se izbegne ova posledica automatizacije (ili bilo kod drugog, manje ekstremnog načina za povećanje radne produktivnosti), koja vodi ka smanjivanju ukupnog obima nužnog radnog vremena, jeste stvaranje novih poslova. Tom cilju služi rezervna armija nezaposlenih, koja se uglavnom regrutuje za tericijarni sektor, usluge, kao pojačanje trupama zaduženim za distribuciju i glorifikaciju najnovijih roba; na ovaj način zadovoljava se jedna stvarna potreba - za sve masivnijim propagandnim kampanjama koje treba da navedu ljude da kupuju sve nepotrebnije robe.

Razmenska vrednost se pojavljuje prvo kao izraz upotrebne vrednosti, ali pobeda koju donosi koristeći se svojim oružjima, stvara uslove u kojima se ovaj oblik vrednosti pojavljuje kao autonomna sila. Mobilišući svu ljudsku upotrebnu vrednost i preuzimajući monopol nad njenom realizacijom, razmenska vrednost uspeva da nad njome uspostavi potpunu dominaciju. Upotrebljivost se sada vidi samo u terminima razmene, kojoj je prepuštena na milost i nemilost. Razmenska vrednost, koja je u početku bila plaćenik u službi upotrebne vrednosti, sada preuzima inicijativu i kreće u rat za ostvarenje svojih ciljeva.

Stalno opadanje upotrebne vrednosti, koje je oduvek pratilo kapitalističku ekonomiju, dovelo je do pojave novog oblika siromaštva u okviru pojačanog preživljavanja. To siromaštvo postoji uporedo sa starim oblikom siromaštva, koji još istrajava i koji se ogleda u činjenici da je ogromna većina ljudi primorana da prihvati ulogu najamnih radnika u neprestanoj potrazi za ciljevima koje im nameće sistem, i da svako od njih zna da tome mora da se potčini ili da umre. Stvarnost te ucene - činjenice da čak i u najsvedenijim oblicima (hrana, sklonište) upotrebna vrednost ima sopstvenu egzistenciju samo u okviru iluzije obilja povećanog preživljavanja - objašnjava opšti pristanak na iluziju modernog oblika robne potrošnje. Stvarni potrošač postaje potrošač iluzija. Roba je materijalizovana iluzija, a spektakl njen opšti izraz.

Upotrebna vrednost je ranije bila shvatana kao implicitni aspekt razmenske vrednosti. Sada, u izokrenutom svetu spektakla, ona mora da bude eksplicitno izražena, zato što je njena realnost erodirala usled prekomernog razvoja robne ekonomije, ali i zato što ona nastavlja da služi kao lažno opravdanje za jedan lažni život.

Spektakl je naličje novca. Spektakl je i sam apstraktni, opšti ekvivalent za sve vrste roba. Ali, dok je novac dominirao društvom kao izraz opšte ekvivalencije - sredstvo za razmenu različitih dobara čije se namene ne mogu porediti - spektakl se javlja kao moderna dopuna novca: izraz sveta robe kao celine, koji služi kao opšti ekvivalent za sve što taj svet može da bude i što može da postigne. Spektakl je novac koji može samo da se gleda, jer je u njemu sva upotrebna vrednost već razmenjena za totalitet apstraktnih predstava. Spektakl nije samo sluga lažne korisnosti, već je i sam lažna upotreba života.

Sa postizanjem ekonomskog obilja ukupni rezultat društvenog rada postaje vidljiv i na taj način podređuje celokupnu stvarnost pojavama koje postaju primarni proizvod rada. Kapital više nije nevidljivi centar koji upravlja procesom proizvodnje: neprestano se akumulirajući, on se širi na ceo svet u obliku vidljivih predmeta. Sveukupno širenje društva je njegov portret.

Trijumf ekonomije kao autonomne sile u isto vreme nagoveštava njenu propast, jer sile koje je oslobodila sada mogu da eliminišu ekonomsku nužnost koja je bila nepromenljiv osnov svih ranijih društava. Zamenjivanje te nužnosti nužnošću neobuzdanog ekonomskog razvoja, znači zamenjivanje zadovoljavanja osnovnih ljudskih potreba (danas jedva pokrivenih) neprestanom proizvodnjom lažnih potreba, pri čemu sve one, u krajnjoj liniji, vode ka ostvarenju samo jedne lažne potrebe: za održanjem vladavine ekonomije kao autonomne sile. Ali, takva ekonomija gubi svaku vezu sa svim autentičnim potrebama sve dok dolazi iz društveno nesvesnog, koje ne zna do koje je mere zavisno od nje. “Sve što je svesno, sklono je habanju. Sve što je nesvesno ostaje nepromenjeno. Ali, jednom oslobođeno i ono počinje da se urušava” (Frojd).

Kada društvo jednom shvati da zavisi od ekonomije, ekonomija počinje da zavisi od društva. Kada podzemna snaga ekonomije dostigne tačku vidljive dominacije, ekonomija gubi svoju moć. Ekonomski Id mora biti zamenjen sa Ja. Do ove promene može doći samo iz samog društva, iz borbe unutar društva. Njen ishod zavisi od ishoda klasne borbe, koja je u isto vreme proizvod i proizvođač ekonomske osnove istorije.

Svest o žudnji i žudnja za svešću su jedan isti projekat, koji u svom negativnom obliku teži ukidanju klasa i ka tome da radnici direktno raspolažu svim aspektima svoje aktivnosti. Suprotnost tom projektu je društvo spektakla, u kojem roba sagledava samu sebe u svetu koji sama stvara.

Treće poglavlje:

Jedinstvo i podela u prizorima

“Na našem filozofskom frontu razvila se živa polemika oko pojma ‘jednog koje se deli na dva’ i ‘dva koja se spajaju u jedno’. Reč je o borbi između pristalica i protivnika materijalističke dijalektike, o borbi između dva shvatanja sveta: proleterskog i buržoaskog. Oni koji osnovni zakon prirode vide u tome da se ‘jedno deli na dva’ pristalice su materijalističke dijalektike. Oni koji osnovni zakon vide u tome da se ‘dva spajaju u jedno’ su protivnici materijalističke dijalektike. Obe strane povukle su jasnu demarkacionu liniju, a njihovi argumenti su dijametralno suprotni. Na ideološkom planu, ova polemika predstavlja odraz akutne i složene klasne borbe koja se danas odvija u Kini i u čitavom svetu.“

Crvena zastava (Peking), 21. septembar 1964.

Spektakl je u isto vreme ujedinjen i podeljen, kao i samo moderno društvo. Svako pojedinačno jedinstvo zasniva se na nasilnim podelama. Ali, u spektaklu i sama ova kontradikcija dolazi u sukob sa svojim izokrenutim značenjem: podele koje predstavlja su izraz opšteg jedinstva, dok je jedinstvo koje predstavlja izraz opšte podeljenosti.

Iako se sukobi između različitih sila za kontrolu nad istim društveno-ekonomskim sistemima zvanično predstavljaju kao nepomirljivi antagonizmi, oni zapravo odražavaju suštinsko jedinstvo sistema, kako na međunarodnom planu, tako i u okviru svake nacije.

Prividni spektakularni sukob između rivalskih oblika otuđene vlasti u isto vreme je stvaran, utoliko što izražava neujednačenu i konfliktnu prirodu razvoja sistema, kao i manje ili više protivrečne interese klasa i grupa unutar klasa koje prihvataju taj sistem i koje pokušavaju da u njemu igraju što važniju ulogu. Kao što razvoj najnaprednijih ekonomija podrzumeva sukob između različito definisanih prioriteta, tako se i unutar totalitarnih, državnobirokratskih oblika ekonomskog upravljanja, kao i u zemljama u kolonijalnom ili polukolonijalnom položaju, javljaju izrazito divergentni oblici proizvodnje i vlasti. Primenujući kriterijume koji se pokažu prikladnim, spektakl je u stanju da ove suprotnosti prikaže kao potpuno različite društvene sisteme. Ali, u stvarnosti, to su samo posebni sektori čija je suština potpuno uključena u globalni sistem koji ih obuhvata, u jedinstveno kretanje koje je čitavu planetu pretvorilo u oblast svog delovanja: kapitalizam.

Društvo koje je u isto vreme spektakl, ne dominira nerazvijenim područjima samo putem ekonomske hegemonije; ono dominira njima i kao društvo spektakla. Čak i kada izostaje odgovarajuća materijalna osnova, moderno društvo osvaja društvenu površinu svih kontinenata različitim sredstvima spektakla. Ono postavlja pozornicu za lokalnu vladajuću klasu i oblikuje njen program. Osim što budi žudnju za pseudodobrima, spektakl nudi i različite oblike lažne revolucije za lokalne revolucionare. Birokratski režimi nekih industrijalizovanih zemalja imaju svoje posebne oblike spektakla, ali i oni su samo deo totalnog spektakla, koji sam sebi služi i kao lažna opozicija i kao stvarna podrška. Čak i ako lokalni spektakli razviju neke posebne oblike totalitarne specijalizacije u oblasti društvene komunikacije i kontrole, sa stanovišta sistema kao celine te specijalizacije igraju samo ulogu koja im je dodeljena u okviru globalne podele spektakularnih zadataka.

Iako ova podela spektakularnih zadataka održava postojeći poredak kao celinu, ona je primarno usmerena ka zaštiti glavnog uporišta svog razvoja. Spektakl počiva na ekonomiji obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji teže dominaciji nad čitavim tržištem spektakla, rušeći sve ideološke ili policijskodržavne protekcionističke barijere koje postavljaju lokalni spektakli u svojoj težnji ka nezavisnosti.

Iza svetlucave spoljašnosti spektakla, modernim društvom dominira težnja ka opštoj banalizaciji, čak i tamo gde su razvijeniji oblici robne potrošnje naizgled umnožili mogućnost izbora između različitih uloga i predmeta. Nasleđe religije i porodice (ova druga je i dalje glavni mehanizam za prenošenje klasne vladavine s generacije na generaciju), sa svom moralnom represijom koju nameću te dve institucije, može biti spojeno sa razmetljivom težnjom ka zemaljskim nagradama, upravo zato što život u ovakvom svetu ostaje represivan i nudi samo lažne nagrade. Samozadovoljno pristajanje na status quo može da koegzistira i sa čisto spektakularnim oblicima pobune: samo nezadovoljstvo postaje roba čim ekonomija obilja razvije kapacitete za preradu te naročite sirovine.

Medijske zvezde su spektakularne predstave živih ljudskih bića, projekcija opšte banalnosti u slike mogućih uloga. Kao specijalisti za prividni život, zvezde služe kao objekti poistovećivanja, koji ljudima pružaju nadoknadu za stvarnost fragmentirane produktivne specijalizacije u kojoj zapravo žive. Uloga slavnih ličnosti je da predstavljaju različite životne stilove i različita društveno-politička stanovišta na potpuno slobodan način. One otelovljuju nedostižne plodove društvenog rada tako što dramatizuju sporedne proizvode tog rada, koje magijski projektuju iznad njega, kao njegove krajnje ciljeve: vlast i dokolicu, odlučivanje i potrošnju, kao početak i kraj tog procesa koji se nikada ne dovodi u pitanje. U slučaju vlasti, vladajući režim može sebe da personalizuje u liku neke pseudozvezde; u slučaju potrošnje, potrošačke zvezde agituju da budu priznate kao pseudosile koje dominiraju živim iskustvom. Ali, ponašanje tih zvezda nije slobodno, niti je ono što nude zaista izbor.

Agent spektakla koji stupa na pozornicu u ulozi zvezde je sušta suprotnost individui; on je isto toliko neprijatelj sopstvene individualnosti koliko i individualnosti drugih. Stupajući u spektakl kao model sa kojim se treba poistovetiti, on se odriče svih utonomnih odlika u nameri da se poistoveti sa opštim zakonom poslušnosti prema postojećem poretku stvari. Potrošačke zvezde, koje se pojavljuju u obliku različitih tipova ličnosti, samo pokazuju kako svaki od tih tipova ima jednak pristup oblasti potrošnje i da iz nje može da izvuče jednako zadovoljstvo. Političke zvezde moraju da poseduju pun spektar najvrednijih ljudskih osobina: tako su sve zvanične razlike između njih poništene njihovom zvaničnom sličnošću, jer sve one moraju biti izuzetne u svim oblastima delovanja. Kao vođa države, Hruščov je naknadno postao general i preuzeo zasluge za pobedu u bitci kod Kurska, dvadeset godina nakon što se ona odigrala. Kenedi je preživeo kao govornik, koji je čak i samom sebi održao posmrtni govor, jer je Teodor Sorenson nastavio da piše govore za njegovog naslednika u istom onom stilu koji je značajno doprineo pokojnikovoj javnoj ličnosti. Istaknute ličnosti koje personifikuju sistem poznate su upravo zato što nisu ono što izgledaju: one stiču veličinu tako što se spuštaju ispod realnosti najbeznačajnijeg individualnog života i što svi to znaju.

Lažni izbori koje nudi spektakularno obilje, izbori zasnovani na suprotstavljanju konkurentskih, a ipak savezničkih spektakala, različitih, a opet međusobno povezanih uloga (označenih i otelovljenih pre svega u predmetima), razvijaju se u borbu između iluzornih kvaliteta, koja treba da podstanke revnosnu odanost kvantitativnim tričarijama. Oživljavaju se i lažne arhaične opozicije - regionalizmi i rasizmi koji služe kao sredstvo za sticanje magijski i ontološki superionog statusa u okviru potrošačke hijerarhije - kao i beskrajni niz delimičnih sukoba, od takmičarskih sportova do političkih izbora, koji stvaraju privid razigranog entuzijazma. Gde god se uspostavi potrošačko obilje, duž fasade sačinjene od iluzornih uloga javlja se još jedan spektakularni antagonizam: između mladih i starih. Prave odrasle osobe, ljudi koji su gospodari svojih života, zapravo ne postoje. U isto vreme, neprestano podmlađivanje postojećeg ni na koji način nije odlika onih koji su danas mladi; taj mladalački polet je prisutan samo u ekonomskom sistemu, u dinamici kapitalizma. Stvari su te koje vladaju i koje su mlade, neprestano se otimajući za prestiž i zamenujući jedne druge.

Spektakularne podele sakrivaju jedinstvo bede. Ako se različiti oblici istog otuđenja međusobno bore pod maskom nepomirljivih antagonizama, onda je to zato što svi oni počivaju na stvarnim, ali potisnutim kontradikcijama. Spektakl postoji u koncentrisanom i raspršenom obliku, u zavisnosti od konkretnog oblika siromaštva koga u isto vreme sakriva i održava. U oba slučaja, to je uvek ista slika srećnog sklada okruženog očajem i užasom, nepomično središte bede.

Koncentrisani spektakl je prevashodno vezan za birokratski kapitalizam, iako kao tehnika za jačanje državne vlasti može biti primenjen i u manje razvijenim ekonomijama, ali i u zemljama razvijenog kapitalizma, posebno u trenucima krize. Birokratsko vlasništvo je i samo koncentrisano, utoliko što svaki pojedini birokrata stiče pravo na to vlasništvo samo kao pripadnik zajednice birokrata. Pošto je proizvodnja roba u birokratskom kapitalizmu manje razvijena, ona takođe poprima koncentrisan oblik: roba koju birokrate prisvajaju je ukupan društveni rad, a ono što prodaju društvu je opšte preživljavanje. Diktatura birokratske ekonomije ne ostavlja eksploatisanim masama ni delić prostora za slobodan izbor, jer ona sama mora da čini sve izbore; zato se svaki nezavisan izbor, bez obzira da li se radi o izboru hrane ili muzike, tretira kao objava rata. Ovaj oblik diktature može da opstane samo uz neprestanu primenu nasilja. Njegov spektakl nameće sliku dobra koja sažima sve što zvanično postoji, sliku koja se obično svodi na jednu ličnost, onu koja sistemu garantuje totalno jedinstvo. Svako je dužan da prihvati magijsko poistovećivanje sa tom apsolutnom zvezdom ili da nestane. Taj gospodar nepotrošnje svih ostalih je herojska slika koja sakriva apsolutnu eksploataciju koja se sprovodi u cilju prvobitne akumulacije kapitala, stalno podsticane nasiljem. Ako cela kineska populacija mora da izučava Maovu misao do tačke poistovećenja sa njim, onda je to zato što ona ne može da bude ništa drugo. Dominion koncentrisanog spektakla je policijska država.

Difuzni, raspršeni spektakl vezuje se za robno obilje, za stabilne uslove razvoja modernog kapitalizma. Ovde svaka pojedinačna roba afirmiše veličinu ukupne robne proizvodnje, a spektakl je njen raskošni, reklamni katalog. Nepomirljivi zahtevi otimaju se za mesto na pozornici ujedinjenog spektakla ekonomije obilja, a različite zvezderobe istovremeno promovišu oprečne društvene politike. Automobilski spektakl, na primer, teži savršenom saobraćajnom protoku, izazivajući rušenje starih gradskih oblasti, dok gradski spektakl nastoji da ih očuva kao turističke atrakcije. Ionako sumnjivo zadovoljstvo potrošnje celine tako se stalno odlaže, jer stvarni potrošač ima pristup samo delićima potrošačkog raja, kojima bez izuzetka nedostaju kvaliteti celine.

Svaka pojedinačna roba bori se za sebe. Ona osporava sve ostale robe i nastoji da se nametne svuda, kao jedini primerak svoje vrste. Spektakl je epska poema te borbe, koju ne može da okonča čak ni pad Troje. Spektakl ne opeva ljude i njihova oružja, već robe i njihove strasti. U toj slepoj borbi svaka roba, sledeći sopstvene strasti, nesvesno podstiče nešto što je premašuje: globalizaciju robe, koja se podudara sa komodifikacijom čitavog globusa. Tako dolazimo do sledećeg rezultata tog lukavstva robe: dok se svaka pojedinačna roba iscrpljuje borbom, opšti robni oblik nesmetano nastavlja put ka svojoj apsolutnoj realizaciji.

Zadovoljstvo više ne dolazi iz upotrebe roba proizvedenih u ogromnim količinama; u njima se uživa upravo zato što su roba. Potrošača ispunjava pravi religozni zanos prema suverenoj slobodi Robe, čija upotreba postaje sama sebi svrha. Talasi entuzijazma za određenim proizvodima podstiču se uz pomoć svih sredstava komunikacije. Jedan film je u stanju da pokrene modnu groznicu; magazin koji otkriva nova mesta noćnog života pokreće čitavu liniju novih proizvoda. Neprestano smenjivanje ovih ćudljivih trendova ukazuje na činjenicu da masa roba postaje sve apsurdnija, da je sama ta apsurdnost postala roba. Tričarije koje se dobijaju kao bonus pri kupovini nekog luksuznog proizvoda, ali koje onda počinju da se prodaju i razmenjuju kao kolekcionarske dragocenosti, izraz su mističnog samoprepuštanja onostranosti robnog univerzuma. Sakupljači tih tričarija, proizvedenih samo zato da bi bile sakupljane, akumuliraju zapravo robne oproste: slavna znamenja stvarnog prisustva Robe među vernicima. Postvareni ljudi ponosno izlažu dokaze svoje intimnosti sa robom. Poput starog religioznog fetišizma, sa njegovim grčevitim napadima i čudesnim izlečenjima, fetišizam robe podstiče sopstvene trenutke vatrene egzaltacije. Sve ovo ima samo jednu svrhu: proizvodnju navike potčinjavanja.

Lažnim potrebama koje nameće moderna potrošnja ne mogu se suprotstaviti nikakve izvorne potrebe ili želje koje nisu i same oblikovane društvom i njegovom istorijom. Ali, proizvodnja obilja roba predstavlja totalni raskid sa organskim razvojem društvenih potreba. Njihova mehanička akumulacija stvara bezgraničnu izveštačenost koja nadjačava svaku izvornu želju. Kumulativna snaga ove autonomne izveštačenosti ima za posledicu falsifikovanje čitavog društvenog života.

Slika blaženog društvenog jedinstva u potrošnji ipak samo odlaže svest potrošača o stvarnoj podeljenosti do njegovog sledećeg razočarenja nekom određenom robom. Svaki novi proizvod se svečano najavljuje kao jedinstvena kreacija koja će dramatično skratiti put do toliko žuđene obećane zemlje totalne potrošnje. Ali, kao i u slučaju pomodnog dodeljivanja nekog naizgled aristokratskog imena, koje se na kraju daje svim pojedincima istog uzrasta, predmeti čije posedovanje obećava posebnost dospevaju u masovnu potrošnju samo ako su proizvod masovne proizvodnje. Svoj prestižni status ovi osrednji predmeti duguju tome što, makar za trenutak, dospevaju u žižu društvenog života, slavljeni kao otkrovenje nedokučivih ciljeva proizvodnje. Ali, predmet koji je u spektaklu bio prestižan, postaje običan čim ga potrošač - a sa njim i svi ostali potrošači - donese kući. Uvek prekasno, on otkriva njegovu suštinsku bedu koja je posledica bede načina njegove proizvodnje. U međuvremenu, neki drugi predmet je već spreman da ga zameni u svojstvu predstavnika sistema, žudeći za svojim trenutkom slave.

Lažni karakter tog zadovoljstva otkriva se upravo kroz neprestanu promenu proizvoda i opštih uslova proizvodnje. Entiteti koji se bezočno predstavljavju kao vrhunac savršenstva bivaju promenjeni, kako u difuznom tako i u koncentrisanom spektaklu, a jedino što se nikada ne menja je sam sistem. Staljina su, kao i bilo koju drugu demodiranu robu, prezrele iste one snage koje su ga prvobitno promovisale. Svaka nova laž reklamne industrije prećutno priznaje prethodnu laž. A sa svakim sunovratom personifikacije totalitarne vlasti, iluzorna zajednica koja ga je nekada jednoglasno podržavala razotkriva se kao puka gomila usamljenika lišenih iluzija.

Svari koje spektakl predstavlja kao večne zasnivaju se na promeni, pa se i menjaju zajedno sa svojom osnovom. Spektakl je totalno dogmatičan, a ipak nesposoban da isporuči bilo kakvu čvrstu dogmu. Pred njim ništa nije dovoljno postojano. Ta nepostojanost je prirodno stanje spektakla, a opet potpuno suprotna njegovim pravim težnjama.

Nestvarno jedinstvo spektakla sakriva klasnu podelu koja pruža osnov stvarnom jedinstvu kapitalističkog oblika proizvodnje. Ono što obavezuje proizvođače da učestvuju u izgradnji sveta, u isto vreme ih razdvaja od njega. Ono što sjedinjuje ljude oslobođene lokalnih i nacionalnih ograničenja, u isto vreme ih i razdvaja. Ono što zahteva sve veću racionalnost, u isto vreme hrani iracionalnost hijerarhijske eksploatacije i represije. Ono što stvara apstraktnu moć društva, takođe stvara i njegovu konkretnu neslobodu.

Četvrto poglavlje:

Proletarijat kao subjekt i predstava

“Jednako pravo na sva dobra i zadovoljstva ovog sveta, uništenje svake vlasti, ukidanje svih moralnih ograničenja - to su, u krajnjoj liniji, bili zahtevi koji su stajali iza pobune od 18. marta i povelja te strašne organizacije koja joj je dala svoju vojsku. “

Parlamentarna istraga o Pariskoj Komuni

Pokret koji menja postojeće uslove bio je dominantna društvena sila još od pobede buržoazije u ekonomskoj sferi. Njegova dominacija je postala vidljiva kada je ta pobeda bila ostvarena i na političkom planu. Razvoj proizvodnih snaga je uzdrmao stare proizvodne odnose, a celokupni statični poredak se urušio. Sve što je bilo apsolutno, postalo je istorijsko.

Kada su ljudi bačeni u istoriju i primorani da učestvuju u radu i borbama koji je čine, oni su primorani da sagledaju svoje odnose na jasan i nedvosmislen način. Ova istorija nema drugi cilj osim onoga što se razvija unutar nje, iako se u konačnom, nesvesnom i metafizičkom viđenju istorijske ere smatralo da je razvoj proizvodnih snaga ono što je samu istoriju učinilo predmetom istorijskog kretanja. S druge strane, subjekt istorije može da bude samo samoproizvodnja života - živi ljudi koji postaju gospodari i vlasnici sopstvenog istorijskog sveta i sopstvenih potpuno svesnih poduhvata.

Klasna borba, koju je tokom dugog revolucionarnog perioda zaoštravao uspon buržoazije, razvijala se uporedo sa dijalektičkom “istorijskom mišlju” koja se više nije zadovoljavala tumačenjem postojećeg. Njen cilj bilo je pronalaženje načina da se postojeće prevaziđe i da tako odbaci i sve oblike separacije.

Za Hegela pitanje više nije bilo kako tumačiti svet, već kako tumačiti promenu sveta. Ali, pošto je sebe ograničio na puko tumačenje te promene, Hegel predstavlja samo filozofsku kulminaciju same filozofije. On je pokušao da shvati svet koji se razvija sam po sebi. Ovakva istorijska svijest stiže uvek kasno; ostaje joj da samo retrospektivno objašnjava ono što se već dogodilo. Zato ova svest uspeva da prevaziđe separaciju samo na planu misli. Hegelov paradoksalni stav - podređivanje smisla čitave stvarnosti njenoj istorijskoj kulminaciji, uz istovremeno proglašavanje sopstvenog sistema za tu kulminaciju - proističe iz proste činjenice da je ovaj mislilac buržoaskih revolucija XVII i XVIII veka u filozofiji video samo način za izmirenje sa posledicama tih revolucija. “Čak i kao filozofija buržoaske revolucije, ona ne uspeva da obuhvati ceo proces te revolucije, već samo njegovu završnu fazu. Zato to i nije filozofija revolucije, već Restauracije” (Karl Korš, Teze o Hegelu i revoluciji). Hegel je po poslednji put obavio zadatak filozofa: “glorifikaciju postojećeg”; ali ono što je za njega već postojalo kao jedino stvarno bilo je ništa manje nego celokupno istorijsko kretanje. Pošto je ipak zadržao spoljašnju poziciju misli, taj njen položaj mogao je da maskira samo pomoću prethodno zacrtanog projekta Duha - te apsolutne, herojske sile, koja je postigla sve što je htela i htela sve što je postigla - i čiji se krajnji cilj podudara sa sadašnjim trenutkom. U tom procesu prevazilaženja istorijskom mišlju, filozofija je došla do tačke u kojoj je mogla da glorifikuje svet samo osporavajući ga; jer, da bi uopšte govorila, morala je da pođe od pretpostavke da je celokupna istorija došla do svog krajnjeg cilja, a da je jedini sud koji bi mogao da utvrdi istinu već zatvoren.

Kada proletarijat kroz svoje akcije pokazuje da ta istorijska misao nije zaboravljena, njegovo osporavanje zaključaka te misli u isto vreme potvrđuje njen metod.

Istorijska misao može da bude spasena samo ako postane praktična misao; a praksa proletarijata, kao revolucionarne klase, nije ništa drugo do ta istorijska svest koja deluje u totalitetu svog sveta. Svi teorijski pravci revolucionarnog radničkog pokreta - Marks, ali i Stirner i Bakunjin - izrasli su iz kritičkog sukobljavanja sa Hegelovom mišlju.

Marksovu teoriju nemoguće je razdvojiti od Hegelove metode, ali i od revolucionarnog karaktera te teorije, od njene istine. U tom smislu, odnos između Marksa i Hegela uglavnom je bio zanemarivan i pogrešno tumačen ili čak osuđivan kao slaba tačka onoga što se kasnije tako pogrešno preobrazilo u doktrinu poznatu kao “marksizam”. Bernštajn je posredno otkrio vezu između dijalektičke metode i agitacije u prilog istorije, kada je u svojoj knjizi Teorijski socijalizam i praktična socijaldemokratija ukazao na nenaučno predviđanje skore proleterske revolucije u Nemačkoj, izneto u Manifestu iz 1847: “Ova istorijska autosugestija, greška kakvu ne bi napravio čak ni najnaivniji politički vizionar tog doba, bila bi sasvim neshvatljiva, posebno ako se ima u vidu da je u to vreme Marks već ozbiljno izučavao ekonomiju, kada u njoj ne bismo prepoznali odraz antitetičke Hegelove dijalektike, od koje se ni Marks, ni Engles nisu nikada potpuno oslobodili. U to vreme opšteg previranja, taj uticaj se pokazao još fatalnijim po njihovu misao.”

Inverzija koju je Marks izveo u cilju “spasavanja” misli (od) buržoaske revolucije, prenoseći je u drugačiji kontekst, nije bio prosto stavljanje materijalističkog razvoja proizvodnih snaga na mesto Hegelovog Duha, koji hrli u susret sebi samom - Duha čija je objektivizacija identična njegovom otuđenju i čije istorijske rane ne ostavljaju ožiljke. Naime, kada istorija jednom postane stvarna, ona više nema cilj. Marks je razorio Hegelov stav distanciranja od događaja, kao i pasivnu kontemplaciju, ne pozivajući se pri tom na bilo kakvu višu, spoljnu silu. Zato je od tada jedina briga teorije da zna šta radi. Nasuprot tome, današnja pasivna kontemplacija ekonomskih kretanja predstavlja netranscendirani produžetak nedijalektičkog aspekta Hegelovog pokušaja da stvori jedan kružni sistem: samo dokaz da tom ekonomskom procesu, da bi opravdao sebe, nisu više potrebni ni Hegel, niti dokazi dobijeni na čisto kontemplativnom planu. To kretanje, koje moderno društvo danas slavi, jeste onaj sektor sveta u kojem za misao više nema mesta, sektor čiji mehanički razvoj efikasno dominira celim društvom. Marksov projekat je projekat svesne istorije, u kojem kvantitet, nastao iz slepog razvoja čisto ekonomskih proizvodnih snaga, mora da bude preobražen u kvalitativno prisvajanje istorije. Kritika političke ekonomije je prvi čin tog kraja preistorije: “Od svih instrumenata proizvodnje, najveća proizvodna sila je sama revolucionarna klasa.

Marksova teorija je tesno povezana sa naučnom mišlju utoliko što i sama nastoji da racionalno shvati snage koje zaista deluju u društvu. Ali, ona ide i dalje od naučne misli; ona čuva naučnu misao samo tako što je stalno prevazilazi. Ona pokušava da shvati društvene borbe, a ne društvene zakone. “Mi priznajemo samo jednu nauku: istorijsku nauku” (Marks, Nemačka ideologija).

Buržoaska epoha, koja istoriji želi da podari naučno utemeljenje, previđa činjenicu da nauka kojom raspolaže i sama nastaje na temeljima istorijskog razvoja ekonomije. Ali istorija suštinski zavisi od ovog ekonomskog znanja sve dok ostaje samo ekonomska istorija. Mera u kojoj naučne opservacije previđaju uticaj istorije na ekonomiju (i čitav proces koji stalno menja vlastite naučne premise), ogleda se i u aroganciji onih socijalista koji su poverovali da su precizno izračunali ritam ekonomskih kriza. Sada, kada se pokazalo da neprestane intervencije političke vlasti uspevaju da spreče krize, isti ovaj mentalitet u tome vidi osetljivu ravnotežu, koja vodi ka konačnom uspostavljanju opšte ekonomske harmonije. Projekat prevazilaženja ekonomije i upravljanja istorijom mora da obuhvati nauku ovog društva, ali ne može i sam da bude naučni projekat. Revolucionarni pokret ostaje buržoaski sve dok smatra da može da upravlja aktuelnom istorijom sredstvima naučne spoznaje.

Utopijski pravci socijalizma, iako istorijski zasnovani na kritici postojeće društvene organizacije, s pravom se nazivaju utopijskim sve dok ignorišu istoriju (to jest, sve dok ignorišu stvarne borbe i protok vremena, koji ne dotiču njihovu nepromenljivu sliku srećnog društva), ali ne i zato što odbijaju nauku. Naprotiv, utopijski mislioci bili su potpuno u vlasti naučne misli ranijih vekova. Oni su predviđali dovršenje i ispunjenje tog opšteg racionalističkog sistema. Sebe nisu videli kao goloruke proroke, jer su čvrsto verovali u društvenu moć naučnog dokaza, tako da su čak, kao Sen-Simon, verovali u mogućnost osvajanja vlasti uz pomoć nauke. Sombar se pitao: “Zašto hoće da osvoje borbom ono što samo treba dokazati?” Ali, naučno razumevanje utopista nije uključivalo svest da neke društvene grupe imaju interes da održe status quo, da na raspolaganju imaju sve potrebne snage, kao i oblike lažne svesti potrebne da se to stanje dodatno podrži. Njihovo poimanje stvarnosti je zato ostajalo daleko iza istorijske realnosti razvoja same nauke, podređenom društvenim imperativima tog razvoja, koji su određivali ne samo koji će nalazi biti prihvaćeni, već i šta uopšte može, a šta ne može da bude predmet naučnog istraživanja. Utopijski socijalisti su ostali zatočenici iznošenja istine u naučnom maniru, a ta istina za njih je bila samo apstraktna slika - oblik mišljenja koji se pojavio na ranijim stupnjevima društvenog razvoja. Sorel je primetio da su utopisti videli model za otkrivanje i izlaganje društvenih zakona u astronomiji: njihova neistorijska koncepcija harmonije bila je prirodna posledica njihovog pokušaja da na društvo primene nauku koja je najmanje zavisila od istorije. Tu harmoniju su opisivali na isti način na koji je Njutn opisivao opšte naučne zakone, a srećan rasplet, koji su stalno evocirali, “imao je u njihovoj društvenoj nauci istu ulogu kao i inercija u klasičnoj fizici” (Građa za teoriju proletarijata).

Naučno-deterministički aspekt Marksove misli je upravo ono što ju je učinilo podložnom “ideologizaciji”, kako za njegovog života, tako još i više u teorijskom nasleđu koje ostavio radničkom pokretu. Napredovanje istorijskog subjekta je opet bilo odloženo, dok je ekonomija, ta istorijska nauka par exellence, sve više dobijala na značaju kao garant svoje buduće i neminovne negacije. Tako je revolucionarna praksa, jedini pravi faktor te negacije, bila sve više potiskivana iz teorijskih razmatranja. Najveća važnost je pridavana strpljivom proučavanju ekonomskog razvoja, a sva patnja koju je taj razvoj nosio sa sobom bila je dočekivana sa hegelovskom smirenošću. Rezultat je bilo “groblje dobrih namera”. Sada je jasno da se, u skladu sa “naukom o revoluciji”, svest uvek javlja prerano i da mora biti promišljena. “Istorija je pokazala da nismo bili u pravu, ni mi, ni oni koji su mislili kao mi”, pisao je Engels 1895. godine “Postalo je jasno da je ekonomski razvoj širom kontinenta u to vreme bio daleko od zrelosti.” Tokom čitavog života Marks je gradio jednu doslednu teoriju, ali izlaganje te teorije odvijalo se na terenu vladajuće misli, kao kritika posebnih disciplina, pre svega političke ekonomije, glavne nauke buržoaskog društva. Upravo u tom osakaćenom obliku, koji je kasnije prihvaćen kao “ortodoksan”, Marskova teorija je postala “marksizam”.

Slabosti Marksove teorije prirodno su vezane za slabosti revolucionarne borbe proletarijata tog vremena. Nemačka radnička klasa nije ostvarila revoluciju iz 1848. godine; pariska Komuna bila je poražena u izolaciji. Samim tim, ni revolucionarna teorija nije mogla biti potpuno ostvarena. Činjenica da je Marksu uglavnom ostajalo da tu teoriju brani i dalje usavršava u čitaonici Britanskog muzeja, imala je obogaljujuće posledice na samu teoriju. Marksovi naučno izvedeni zaključci o budućem razvoju radničke klase, zajedno sa organizacionom praksom koja se oslanjala na te zaključke, postali su prepreke sa kojima se proleterska svest suočila u kasnijem periodu.

Teorijski nedostaci naučne odbrane proleterske revolucije (kako u sadržaju, tako i u obliku u kojem je bila izložena) u krajnjoj liniji proističu iz poistovećivanja proletarijata sa buržoazijom u pogledu težnje ka revolucionarnom osvajanju vlasti.

Marks je još u Komunističkom manifestu pokušao da dokaže legitimnost proleterske vlasti, navodeći kao argument uzastopne pokušaje njihovih prethodnika, što ga je vodilo ka preteranom pojednostavljivanju istorijske analize i njenom svođenju na linearni prikaz razvoja oblika proizvodnje, u kojem klasna borba nužno vodi “ili ka revolucionarnom preobražaju čitavog društva ili ka međusobnom uništenju sukobljenih klasa”. Ipak, istorijske činjenice govore da je “azijatski način proizvodnje” (kako ga je Marks nazivao na drugim mestima) opstao u skoro neizmenjenom obliku uprkos svim klasnim sukobima, da slugama nikada nije uspelo da zbace feudalne gospodare i da ni jedna pobuna robova u antičkom svetu nije vodila ka vladavini slobodnih ljudi. Taj linerani prikaz previđa činjenicu da je buržoazija jedina revolucionarna klasa koja je ikada pobedila, da je to jedina klasa za koju je razvoj ekonomije bio istovremeno i uzrok i posledica dolaska na vlast. Isto pojednostavljivanje vodilo je Marksa ka zapostavljanju ekonomske uloge države u upravljanju klasnim društvom. Uspon buržoazije je oslobodio ekonomiju od države, ali samo utoliko što je prethodno stanje bilo oruđe klasne represije unutar statične ekonomije. Buržoazija je prvobitno razvila sopstvenu, nezavisnu ekonomsku moć, tokom prelaznog perioda u kojem je država počela da slabi, a feudalizam počeo da narušava ravnotežu između različitih društvenih snaga. S druge strane, moderna država, čija je trgovačka politika počela da pruža podršku razvoju buržoazije, i koja se razvila u državu same buržoazije tokom liberalne (laissez-faire) epohe, postepeno je izrasla u centralnu silu planskog upravljanja ekonomskim procesom. Marksu je ipak uspelo da opiše “bonapartistički” prototip moderne državne birokratije, stapanje kapitala i države u “nacionalnu vlast kapitala nad radom, javnu silu stvorenu u cilju održavanja društvenog podaništva” - oblik društvenog poretka u kojem buržoazija odbacuje sav istorijski život osim onog svedenog na ekonomsku istoriju stvari, izlažući tako i sebe “osudi na političku ništavnost, kao i sve druge klase. “ Ovde se već nazire društveno-politička osnova modernog spektakla, koja negativno ukazuje na to da je proletarijat samo pretendent na istorijski život.

Jedine dve klase kojima se bavi Marksova teorija, dve čiste klase kojima je posvećena čitava analiza Kapitala, su buržoazija i proletarijat. To su jedine dve revolucionarne klase u celoj istoriji, ali koje deluju u vrlo različitim uslovima. Buržoaska revolucija je okončana; proleterska revolucija je i dalje neostvaren projekat koji se oslanja na ranije revolucije, ali koji se od svih njih kvalitativno razlikuje. Ako se previdi originalnost istorijske uloge buržoazije, onda je lako prevideti i konkretnu originalnost proleterskog projekta, koji neće postići ništa ako ne razvije sopstvenu zastavu i ne prepozna “svu veličinu svog zadatka”. Buržoazija je došla na vlast jer je to bila klasa koja je razvijala ekonomiju. Proletarijat ne može da razvije vlastiti, novi oblik vlasti, osim ukoliko ne postane svesna klasa. Razvoj proizvodnih snaga sam po sebi ne garantuje sticanje te moći - čak ni posredno, usled sve većeg lišavanja koje taj razvoj povlači za sobom. Tom cilju ne služi ni osvajanje državne vlasti u jakobinskom stilu. Proletarijat ne može da iskoristi ni jednu ideologiju koja svoje posebne ciljeve lažno predstavlja kao opšte, jer on ne može da se zadovolji ni jednom delimičnom stvarnošću kao svojom sopstvenom.

Ako se Marks, posebno za vreme svog aktivnog učešća u proleterskoj borbi, previše oslanjao na naučne metode, do te mere da je stvorio intelektualnu osnovu za iluziju ekonomizma, jasno je da on lično nije imao takvih iluzija. U čuvenom pismu od 7. decembra 1867. godine, koje je pratilo jedan kritički osvrt na Kapital - a koje je sam napisao, sa idejom da ga Engels predstavi štampi kao delo jednog protivnika - Marks je jasno ukazao na ograničenja svoje nauke: “Subjektivne sklonosti autora (koje su mu, možda, nametnuli njegova politička uverenja i prošlost), naime, način na koji on lično vidi i predočava krajnje posledice sadašnjih kretanja i društvenih procesa, nemaju veze sa njegovom javno publikovanom analizom”. Ograđujući se tako od “tendencioznih zaključaka” sopstvene objektivne analize, uz ironiju onog “možda”, povodom vannaučnih izbora koji su mu navodno bili “nametnuti”, Marks je posredno otkrio metodološki ključ koji povezuje ta dva aspekta njegove misli.

Spajanje znanja i akcije mora biti sprovedeno unutar same istorijske borbe, tako da se oni neprestano uzajamno potvrđuju. Proletarijat je bio formiran kao subjekat koji u tom procesu organizuje revolucionarnu borbu i reorganizuje društvo u trenutku revolucije - to je tačka u kojoj moraju biti ostvareni praktični uslovi za formiranje svesti, uslovi u kojima se teorija prakse potvrđuje kao praktična teorija. Ali, revolucionarna teorija je doslovno ignorisala to ključno pitanje organizacije tokom čitavog perioda formiranja radničkog pokreta, kada je ta teorija još uvek imala jedinstven karakter nasleđen od istorijske misli (i kada je s pravom pretendovala da se razvije u jedinstvenu istorijsku praksu). Umesto toga, pitanje organizacije je postalo najslabija tačka radikalne teorije, oblast konfuzije, koja je vodila ka povratku na hijerarhijske i etatističke taktike pozajmljene od buržoaske revolucije. Oblici organizacija radničkog pokreta, nastali iz ovog teorijskog nehata, pokušali su da održe jedinstvo teorije, razbijajući se na specijalizovane i fragmentirane discipline. Ta ideološki otuđena teorija nije više bila u stanju da prepozna praktičnu opravdanost jedinstvene istorijske misli, koju je zapravo bila izdala, posebno kada se opravdanost njenog postojanja iskazivala u spontanim pobunama radničke klase; ona je čak aktivno doprinosila potiskivanju svakog izraza ili sećanja na to jedinstvo. A upravo su ti istorijski oblici koji su nastajali u samoj borbi bili jedini praktičan teren na kojem je teorija mogla da se potvrdi. Upravo ti oblici su bili ono što je nedostajalo teoriji, samo što ta potreba nije bila formulisana i teorijski. Sovjet, na primer, nije bio teorijsko dostignuće. Ako se vratimo još dalje u prošlost, vidimo da se najveća teorijska istina Međunarodnog radničkog udruženja nalazi u samom njegovom praktičnom postojanju.

Početni uspeh Prve internacionale omogućio je da se ona oslobodi svih zbunjujućih uticaja vladajuće ideologije koji su preživeli unutar nje. Ali, poraz i progon koji su ubrzo usledili, izbacili su na površinu sukob između dva različita viđenja proleterske revolucije, od kojih je svako imalo jedan autoritaran aspekt koji je blokirao mogućnost svesnog samooslobođenja radničke klase. Rascep između pristalica Marksa i Bakunjina, koji se uskoro postao nepremostiv, nastao je oko dva pitanja: pitanja vlasti u budućem revolucionarnom društvu i pitanja organizacije sadašnjeg pokreta, pri čemu je svaki od suparnika kasnije potpuno izmenio svoje stavove. Bakunjin je odbacio kao iluziju stav da klase mogu biti ukinute primenom autoritarnih sredstava na državnu vlast, upozoravajući da bi to vodilo ka ponovnom uspostavljanju vladajuće birokratske klase i ka diktaturi onih koji sebe smatraju najupućenijima. Marks, koji je verovao da će zajedničko sazrevanje ekonomskih kontradikcija i radničke svesti u demokratskim uslovima ograničiti ulogu proleterske države na kratku, prelaznu fazu, neophodnu da bi se učvrstili novi društveni odnosi, osudio je Bakunjina i njegove sledbenike kao autoritarnu, konspirativnu elitu koja sebe svesno stavlja iznad Internacionale, sa sumanutim planom da društvu nametne neodgovornu diktaturu najrevolucionarnijih elemenata (ili barem onih koji su sebe smatrali takvima). Svoje sledbenike Bakunjin je zaista mobilisao na toj osnovi: “Usred opšte bure mi treba da budemo nevidljivi vodiči revolucije, ne putem bilo kakvog vidljivog oblika vlasti, već putem kolektivne diktature naše Alijanse - diktature bez ikakvih oznaka, naziva i zvaničnog statusa, a opet još moćnije, upravo zato što neće imati ni jedno od pojavnih obeležja vlasti.” Tako su se te dve ideologije radničke klase našle nepomirljivo sukobljene, svaka sa svojom delimično tačnom kritikom, ali sa izgubljenim jedinstvom istorijske misli i pretenzijom da se nametnu kao ideološki autoriteti. Moćne organizacije poput nemačke Socijaldemokratije i Federacije iberijskih anarhista (FAI) verno su služile svaka svojoj ideologiji, a posledice su svuda bile drugačije od onoga što se želelo.

Činjenica da su anarhisti videli ciljeve proleterske revolucije kao neposredno ostvarive u isto vreme izražava svu snagu i slabost borbe kolektivističkih anarhista (jedine struje anarhizma koju treba uzeti ozbiljno; pretenzije individualističkih oblika anarhizma oduvek su bile smešne). Od istorijske misli moderne klasne borbe anarhisti su preuzeli samo zaključke; njihovo isključivo insistiranje na tim zaključcima bilo je dopunjeno svesnom ravnodušnošću prema pitanju metode. Njihova kritika političke borbe je samim tim ostajala apstraktna, dok je njihova posvećenost borbi na ekonomskom planu bila usmerena ka prividu konačnog rešenja, koje se po njima moglo postići jednim udarcem, na dan generalnog štrajka ili opšte pobune. Anarhisti su bili potpuno posvećeni ostvarenju jednog ideala. Anarhizam ostaje samo ideološka negacija države i klasnog društva - upravo onih društvenih uslova koji i podstiču odvojene ideološke pristupe. To je ideologija čiste slobode, koja sjedinjuje sve i odbacuje svaku predstavu o istorijskom zlu. To sjedinjavanje svih delimičnih zahteva u jedan, sveobuhvatan zahtev predstavlja najveći doprinos anarhista, koji su odbacili postojeće stanje sa stanovišta života kao celine, a ne samo iz nekog ograničenog, specijalizovanog kritičkog ugla. Ali, pošto se to sjedinjavanje videlo samo kao apsolutno, u skladu sa indivudualnim hirom i bez davanja prednosti nekom određenom načinu aktuelizacije, anarhizam je bio osuđen na propast kao suviše nedosledan. U svakoj konkretnoj borbi anarhizam se pozivao na uvek istu sveobuhvatnu lekciju, u kojoj je video dovoljnu i sasvim dovršenu platformu čitavog pokreta. To stanovište izrazio je i Bakunjin u pismu iz 1873. godine, napuštajući Federaciju Jure: “Tokom poslednjih devet godina Internacionala je razvila sasvim dovoljno ideja da spasi svet, samo kada bi ga ideje mogle spasiti. Izazivam svakog ko trvdi da ima neku novu. Nema više vremena za ideje, vreme je za akciju.” Taj stav bez sumnje sledi proletersku istorijsku misao da ideje moraju biti stavljene u praksu, ali zato potpuno napušta istorijski teren, sa uverenjem da su odgovarajući oblici tog prelaska na praksu već pronađeni i da se nikada neće promeniti.

Anarhisti, koji su svojim ideološkim uverenjima sebe jasno izdvojili od ostatka radničkog pokreta, i sami su reprodukovali to odvajanje kompetencije u sopstvenim redovima, stvarajući tako uslove koji pogoduju neformalnoj dominaciji svake pojedine anarhističke organizacije nad svojim članstvom, oličene u njihovim vodećim propagandistima i ideolozima, specijalistima, čiji su osrednji intelektualni dometi bili dodatno ograničeni stalnim pozivanjem na nekoliko večitih istina. Ideološka odanost anarhista donošenju jednoglasnih odluka, utrla je put nekontrolisanoj manipulaciji od strane ovih specijalista za slobodu. Revolucionarni anarhizam je očekivao istu jednoglasnost, postignutu istim sredstvima, i od masa nakon njihovog oslobođenja. Osim toga, odbijanje anarhista da uzmu u obzir velike razlike u položaju različitih manjina uključenih u aktuelne borbe, a zatim i u postrevolucionarnu zajednicu slobodnih ljudi, stalno ih je vodilo u izolaciju, posebno kada bi se ukazala potreba za donošenjem kolektivnih odluka; to se potvrdilo u bezbrojnim anarhističkim pobunama u Španiji, koje su na lokalnom nivou trpele poraz za porazom.

Ova iluzija, na kojoj je izvorni anarhizam manje ili više jasno insistirao, potiče iz uverenja da je revolucija tu, odmah iza ugla, i da će trenutno ostvarenje te revolucije dokazati svu ispravnost anarhističke ideologije, kao i oblika praktične organizacije razvijenih u skladu sa tom ideologijom. Godine 1936. anarhizam je zaista uspeo da pokrene društvenu revoluciju, koja je predstavljala najnapredniji izraz proleterske snage koji je ikada ostvaren. Ali, čak i u tom slučaju treba imati u vidu da je opšti ustanak počeo kao puka odbrambena reakcija na pokušaj armije da izvrši puč. Osim toga, oklevanje da se revolucija izvede u potpunosti još u prvim danima borbe - zato što je Franko već kontrolisao polovinu zemlje i bio snažno podržavan sa strane, zato što je ostatak međunarodnog proleterskog pokreta već bio poražen i zato što je antifašistički blok uključivao različite buržoaske snage i etatističke radničke partije - pokazuje da je organizovani anarhistički pokret bio nesposoban da proširi delimična dostignuća revolucije, a zatim i da ih odbrani. Njegovi priznati lideri su postali vladini ministri, taoci buržoaske države koja ne samo da je uništila revoluciju, već je nastavila da gubi i u građanskom ratu.

“Ortodoksni marksizam” Druge internacionale je bio naučna ideologija socijalističke revolucije, koja je svu istinu poistovetila sa objektivnim ekonomskim procesima, a sebi stavila u zadatak da radnicima, edukovanim kroz njihove organizacije, dokaže svu neumitnost tih procesa. Ova ideologija oživljava neku vrstu vere u moć pedagoške demonstracije, koju smo sretali još kod socijalista-utopista, u kombinaciji sa kontemplativnim sagledavanjem istorijskog toka. Ovaj stav je bio lišen i hegelovske dimenzije istorijskog totaliteta i statične slike totaliteta koju su razvili utopisti (a najraskošnije Furije). Taj naučni stav, koji je uspeo samo da oživi tradicionalnu dilemu između simetričnih etičkih opcija, prisutan je i u Hilferdingovom apsurdnom zaključku da razumevanje istorijske nužnosti socijalizma “ne daje nikakve smernice o praktičnom stavu koji bi trebalo zauzeti. Jer, jedno je shvatiti da je nešto neminovno, a nešto sasvim drugo staviti sebe u službu te neminovnosti” (Finanzkapital). Oni kojima nije uspelo da shvate da su, za Marksa i revolucionarni proletarijat, jedinstvena istorijska misao i praktičan stav koji treba zauzeti bili jedno, završili su kao žrtve prakse koju su usvojili.

Ideologija socijaldemokratskih organizacija stavila je te organizacije pod kontrolu profesora zaduženih za edukaciju radničke klase, a oblik organizacije odgovarao je toj vrsti pasivnog sledbeništva. Učešće socijalista iz Druge internacionale u političkim i ekonomskim borbama bilo je nesumnjivo vrlo konkretno, ali u isto vreme i duboko nekritičko. Bila je to neskriveno reformistička praksa, u ime iluzorne revolucije. Ova ideologija revolucije bila je podrivena sopstvenim proklamovanim uspesima. Izdizanje socijalističkih novinara i parlamentarnih predstavnika iznad ostatka pokreta, podstaklo je te aktiviste, koji su ionako bili regrutovani među buržoaskom inteligencijom, da brzo usvoje i buržoaski životni stil. Čak su i industrijski radnici, regrutovani u borbama po fabrikama, pod uticajem sindikalne birokratije postajali brokeri radne snage, čiji je jedini zadatak bio da tu robu prodaju po “dobroj ceni”. Da bi ta aktivnost makar ličila na revolucionarnu, kapitalizam bi morao da se pokaže nesposobnim da je toleriše na ekonomskom planu; ali, pokazalo se da kapitalizam nije imao nikakvih problema sa tolerisanjem tog legalističkog političkog izraza. Naučna ideologija socijaldemokrata je tvrdila da kapitalizam neće moći da toleriše ove ekonomske antagonizme, ali istorija je uporno dokazivala suprotno.

Bernštajn (Bernstien), socijaldemokrata veoma nesklon ideologiji, ali zato vrlo privržen metodologiji buržoaske nauke, bio je makar dovoljno iskren da ukaže na tu kontradikciju (prisutnu i kod reformističkog pokreta engleske radničke klase, koji se nikada nije opterećivao bilo kakvim revolucionarnim zahtevima). Ali, sam istorijski razvoj pružio je konačni dokaz. Iako pun iluzija svih vrsta, Bernštajn je tvrdio da kriza kapitalističkog načina proizvodnje neće čudesno uvećati snagu socijalista, koji su želeli da preuzmu revoluciju oslanjajući se upravo na ovakvo ortodoksno viđenje toka događaja. Tokom dubokih društvenih previranja pokrenutih Prvim svetskim ratom, što je zaista dovelo do buđenja radikalne svesti, u barem dva navrata se pokazalo da socijaldemokratska hijerarhija nije u stanju da nemačkim radnicima pruži edukaciju koja bi ih preobrazila u teoretičare: prvi put, kada je ubedljiva većina članova partije podržala imperijalistički rat; drugi put, kada je partija skršila ustanak Spartakovaca. Bivši radnik, Ebert, koji je postao jedan od socijaldemokratskih vođa, očigledno je ostao dobar hrišćanin, pošto je govorio da revoluciju mrzi “isto koliko i greh. “ Osim toga, pokazao se i kao pravi vesnik predstavničkog socijalizma, koji se uskoro razvio u smrtnog neprijatelja proletarijata u Rusiji i drugde, kada je sasvim precizno izrazio suštinu tog novog oblika otuđenja: “Socijalizam znači mnogo rada.”

Kao marksistički mislilac, Lenjin je bio samo verni i dosledni sledbenik Kauckog, koji je revolucionarnu ideologiju “ortodoksnog marksizma” primenio na postojeće uslove u Rusiji, na koje se nije mogla primeniti reformistička praksa Druge internacionale. U ruskim uslovima, boljševička praksa upravljanja proletarijatom spolja i pomoću disciplinovane, podzemne partijske organizacije predvođene intelektualcima, “profesionalnim revolucionarima”, postala je nova profesija, koja se nije uklapala ni u jedan postojeći profesionalni sektor kapitalističkog društva (caristički režim očigledno nije bio u stanju da tu postigne bilo kakav kompromis). Tako su boljševici postali jedini profesionalci u oblasti totalne društvene dominacije.

S približavanjem rata i kolapsom internacionalne socijaldemokratije pred izazovom tog rata, autoritarni ideološki radikalizam boljševika pokazao se sposobnim da svoj uticaj proširi širom sveta. Krvavi poraz demokratskih iluzija radničkog pokreta pretvorio je čitav svet u Rusiju, dok je boljševizam, kao vlasnik jedinog revolucionarnog prodora ostvarenog u tom kriznom periodu, ponudio svoj hijerarhijski i ideološki model proletarijatu svih zemalja, požurujući ga da se svojoj vladajućoj klasi što pre obrati “na ruskom”. Lenjin nije prigovarao marksizmu Druge internacionale zbog toga što je bio revolucionarna ideologija, već zato što je prestao da bude revolucionarna ideologija.

100

Istorijski trenutak u kojem je boljševizam trijumfovao u Rusiji za sebe, a socijaldemokratija vodila pobedničku bitku za stari svet, označava konačno uspostavljanje onog stanja stvari koje se nalazi u srcu dominacije modernog spektakla: predstavljanje radničke klase je postalo njen najveći neprijatelj.

101

“U svim prethodnim revolucijama,” pisala je Roza Luksemburg u Die Rote Fahne od 21. decembra 1918. “protivnici su se suočavali otvoreno i direktno: klasa protiv klase, program protiv programa. U ovoj revoluciji, trupe koje štite stari poredak ne bore se pod znamenjima vladajuće klase, već pod zastavom ‘socijaldemokratske partije’. Kada bi se glavno pitanje ove revolucije postavilo otvoreno i direktno - kapitalizam ili socijalizam? - ogromna većina proletera ne bi imala imala nikakvih dilemma.” Tako je, samo nekoliko dana pre konačnog uništenja, radikalna struja nemačkog proletarijata otkrila tajnu novih uslova stvorenih čitavim dotadašnjim razvojem (čemu je značajno doprinelo i predstavljanje radničke klase): spektakularnu organizaciju odbrane vladajućeg poretka, društvenu oblast kojom vladaju prividi, gde se nijedno “glavno pitanje” više ne može postaviti “otvoreno i direktno”. Revolucionarno predstavljanje proletarijata na ovom stupnju je postalo glavni razlog i najvažnija posledica opšte falsifikacije društva.

102

Organizacija proletarijata po boljševičkom modelu bila je u isto vreme posledica nazadnih uslova u Rusiji i odustajanja radnika iz razvijenijih zemalja od revolucionarne borbe. Ti nazadni uslovi pogodovali su i naglašavanju kontrarevolucionarnih aspekata, koje je ovaj oblik organizacije nesvesno uključivao još od svojih početaka. Uzastopni neuspesi evropskih radničkih pokreta da iskoriste zlatnu priliku koja se ukazala u periodu 1918-1920. (neuspeh koji je podrazumevao i nasilno uništenje sopstvene radikalne manjine), samo su pomogli konsolidaciju boljševičke vlasti i omogućili tom lažnom dostignuću da se čitavom svetu predstavi kao jedino moguće proletersko rešenje. Preuzimajući monopol nad državom kao jedini predstavnik i branilac vlasti radničke klase, boljševička partija je našla opravdanje za sebe i postala ono što je već bila: partija vlasnika proletarijata koji su temeljno iskorenili sve prethodne oblike vlasništva.

103

Tokom dvadeset godina različite socijaldemokratske struje u Rusiji vodile su beskrajnu debatu o uslovima koji bi mogli dovesti do pada Carizma - slabost buržoazije, većinsko seosko stanovništvo i potencijalno odlučujuća uloga proletarijata, koji je već bio grupisan i spreman za borbu, ali koji je činio samo manji deo populacije. Tu debatu je u praksi razrešio jedan činilac koji se nije pojavljivao ni u jednoj hipotezi: revolucionarna birokratija, koja se stavila na čelo radničke klase, osvojila je vlast i nastavila da nameće novi oblik klasne dominacije. Čisto buržoaska revolucija nije bila moguća; priče o “demokratskoj diktaturi radnika i seljaka” bile su najobičnije zamajavanje; u isto vreme, vlast proleterskih sovjeta nije mogla da se održi pod pritiskom klase malih zemljoposednika, nacionalne i internacionalne Bele reakcije, ali i sopstvenih predstavnika, separatnih i otuđenih u obliku partije radničke klase koja je preuzela potpunu kontrolu nad državom, ekonomijom, svim oblicima i sredstvima izražavanja, a uskoro i nad mislima ljudi. Teorija o permanentnoj revoluciji, koji su promovisali Trocki i Parvus, a koju je Lenjin usvojio aprila 1917. godine, pokazala se kao jedina prihvatljiva teorija za zemlje sa minimalno razvijenom buržoazijom, ali je i tu postala istinita tek sa pojavom do tada nepoznatog faktora - birokratske klasne vlasti. U brojnim raspravama unutar boljševičkog vođstva, Lenjin se pokazao kao najdosledniji zagovornik centralne, diktatorske vlasti koncentrisane u rukama ovog vrhovnog, ideološkog predstavnika. Lenjinu je uspevalo da uvek bude u pravu, u smislu da je bez izuzetka podržavao upravo ona rešenja proistekla iz ranijih izbora manjine koja je sada imala apsolutnu vlast: demokratiju, koja je bila uskraćena seljacima uz pomoć države, sada je trebalo uskratiti i radnicima, a zatim i komunističkim sindikalnim vođama, svim običnim članovima partije i konačno kadrovima iz najviših slojeva partijske hijerarhije. Na Desetom kongresu, kada je Kronštatski sovjet već bio vojno poražen i sahranjen pod pravom salvom optužbi, Lenjin je napao radikalno-leve birokrate koji su se bili izdvojili u frakciju “Radničke opozicije”, upućujući im ultimatum čiju je logiku Staljin kasnije proširio na apsolutnu podelu sveta: “Možete da budete ovde s nama ili protiv nas, napolju, s puškama u rukama, ali ne i nekakva opozicija … Imali smo dovoljno opozicije.”

104

Posle Kronštata, birokratija je konsolidovala svoju poziciju jedinog vlasnika sistema državnog kapitalizma - na unutrašnjem planu kroz privremeni savez sa seljacima (“Nova ekonomska politika”), a na spoljnjem služeći se radnicima mobilisanim u birokratske partije Treće internacionale kao podrškom ruskoj diplomatiji, sabotirajući čitav revolucionarni pokret i podržavajući buržoaske režime, u cilju sticanja veće sigurnosti na međunarodnom planu (režim Kuomintanga u Kini 1925-1927, Narodni Front u Španiji i Francuskoj, itd. ). U sledećoj fazi birokratski režim je nastavio da učvršćuje vlast izlažući seljake teroru, u okviru primitivne akumulacije kapitala, najbrutalnije u istoriji. Industrijalizacija za vreme Staljinove vladavine otkrila je krajnje namere birokratskog sistema: nastavak vladavine ekonomije i očuvanje same suštine tržišnog društva - rada kao robe. Ali, taj proces je ukazao i na nezavisnost ekonomije: ekonomija je uspostavila potpunu dominaciju nad društvom i pokazala se sposobnom da održi klasnu vladavinu potrebnu za svoje nesmetano odvijanje. To znači da je buržoazija stvorila jednu nezavisnu silu, koja, sve dok je nezavisna, može da funkcioniše i bez buržoazije. Totalitarna birokratija nije bila “poslednja posednička klasa u istoriji”, kako je to govorio Bruno Rici; to je bila samo zamenska vladajuća klasa u sistemu robne ekonomije. Klimavi sistem kapitalističkog vlasništva bio je zamenjen sirovijom verzijom samog sebe - pojednostavljenim, manje razuđenim i centralizovanim kolektivnim vlasništvom birokratske klase. Taj nerazvijeni oblik vladajuće klase odgovara uslovima ekonomske nerazvijenosti; on pred sobom nema drugu perspektivu, nego da se uhvati u koštac sa tom nerazvijenošću samo u određenim delovima sveta. Hijerarhijski i etatistički okvir tog sirovog izdanka kapitalističke vladajuće klase obezbedila je partija radničke klase (koja je i sama bila oblikovana hijerarhijskim odvajanjem karakterističnim za buržoaske organizacije). Kao što je to primetio Ante Ciliga tokom robijanja u jednom od Staljinovih zatvora, “tehničko pitanje organizacije postalo je društveno pitanje” (Lenjin i revolucija).

105

Lenjinizam - kao najviši stupanj voluntarizma revolucionarne ideologije - je bio dosledna separacija vladavine stvarnošću koja ga je posedovala, a sa staljinizmom se vratila svojoj suštinskoj nedoslednosti. U toj fazi, ideologija više nije bila oruđe, već sama sebi cilj. Ali, laž koja više ne dopušta bilo kakav izazov postaje ludilo. Totalitarna ideologija u isto vreme poništava stvarnost i određuje joj jedini smisao: postoji samo ono što ona kaže da postoji. Iako je taj primitivni oblik spektakla bio ograničen uglavnom na nerazvijene regione, on je ipak odigrao suštinsku ulogu u globalnom razvoju spektakla. Taj poseban oblik materijalizacije ideologije nije preobrazio svet ekonomski, kao što je to uradio razvijeni kapitalizam; on je samo uz pomoć policijsko-državnih metoda promenio ljudsku percepciju sveta.

106

Vladajuća totalitarno-ideološka klasa je gospodar jednog izokrenutog sveta: što je ta klasa moćnija, ona više insistira na tome da zapravo ne postoji, a svoju moć koristi pre svega zato da bi nametnula to viđenje. Ona je, međutim, skromna samo u tom smislu; naime, ta zvanično nepostojeća birokratija svoje nepogrešivo vođstvo proglašava za krunu dosadašnjeg istorijskog razvoja. Iako je njeno postojanje svuda očigledno, birokratija, kao klasa, mora da bude nevidljiva. Posledica toga je da čitav društveni život postaje oblik ludila. Društvena organizacija totalnog krivotvorenja potiče iz te osnovne kontradikcije.

107

Staljinizam je bio i vladavina terora unutar birokratske klase. Teror na kojem je počivala vlast te klase nužno se okrenuo i protiv nje: ona nije imala nikakvo pravno utemeljenje, nikakav zakonski priznat status posedničke klase koji bi važio za sve njene pripadnike. Njeno vlasništvo moralo je da bude maskirano jer se temeljilo na lažnoj svesti koja je svoju vlast mogla da održi samo putem vladavine opšteg terora, u kojoj su njeni pravi motivi bili potpuno zamračeni. Članovi vladajuće birokratske klase imali su samo pravo kolektivnog vlasništva nad društvom; u toj velikoj laži oni su igrali ulogu proletarijata koji upravlja socijalističkim društvom; kao glumci, morali su da se striktno pridržavaju tog scenarija ideološke izdaje. Ali, da bi zaista učestvovali u tom krivotvorenju, njihova legitimnost je morala da bude potvrđena. Nijedan birokrata kao pojedinac nije imao pravo na vlast; da bi se dokazao kao proleter, morao je da se pokazuje kao sušta suprotnost birokrati; s druge strane, nije mogao da se dokaže ni kao birokrata, jer je zvanična politika glasila da birokratija ne postoji. Zato je legitimitet svakog birokrate potpuno zavisio od zvaničnog pečata vladajuće ideologije; ona je svim birokratama koje nije uništila priznavala pravo na kolektivno članstvo u “socijalističkom režimu”. Iako su birokrate imale kolektivno pravo na donošenje svih društvenih odluka, koheziju njihove klase mogla je da obezbedi samo koncentracija njihove terorističke vlasti u jednoj ličnosti. Ta ličnost je bila izvor jedine praktične istine vladajuće laži; samo je ona imala pravo da povlači nepokolebljivu liniju razdvajanja - iako je ta linija stalno bila prilagođavana. Staljin je donosio neopozive odluke o tome ko jeste, a ko nije član vladajuće birokratije, ko je “proleter na vlasti”, a ko “izdajica i plaćenik Wall Streeta ili Mikada.” Atomizirane birokrate mogle su da dobiju svoj kolektivni legitimitet samo kroz ličnost Staljina - gospodara sveta koji je uskoro sebe počeo da doživljava kao vrhovno biće, nad kojim ne postoji nijedan viši oblik duha. “Svoju pravu prirodu - sveprisutnu vlast - gospodar sveta prepoznaje kroz razorno nasilje koje primenjuje nad svojim podanicima, lišenim svake moći.” On je sila koja sama određuje oblast svoje dominacije, ali i “sila koja jedina ima pravo da pustoši tu oblast”.

108

Vremenom je ta ideologija, kroz osvajanje totalne vlasti, i sama postala totalna, menjajući se tako iz delimične istine u totalitarni falsifikat. Istorijska misao bila je tako temeljno poništena, da ni sama istorija, čak ni na nivou elementarnog empirijskog znanja, više nije mogla da postoji. Totalitarno birokratsko društvo živi u večitoj sadašnjosti, a sve što se ranije dogodilo postoji samo kao oblast otvorena za policijsku intervenciju. Taj projekat, koji je najavio još Napoleon, s idejom o “monarhistički dirigovanoj energiji sećanja”, u staljinizmu je ostvaren kroz stalno prepravljanje istorije, koje nije menjalo samo tumačenje prošlih događaja, već i same događaje. Ali, cena tog oslobođenja od istorijske stvarnosti bila je gubitak svakog racionalnog referentnog okvira nužnog za kapitalizam kao istorijski sistem. Dobro je poznato koliko je rusku ekonomiju koštala naučna primena jedne poludele ideologije (treba se samo setiti Lisjenkovog fijaska). Ova protirečnost - činjenica da se totalitarna birokratija, koja pokušava da upravlja industrijskim društvom, nalazi razapeta između svoje potrebe za racionalnošću i stalnog potiskivanja racionalnosti - takođe je njena najveća slabost u poređenju sa normalnim kapitalističkim razvojem. Kao što ne može da reši problem poljoprivrede na uobičajeni kapitalistički način, birokratija je inferiorna u odnosu na kapitalizam i u oblasti industrijske proizvodnje, jer proizvodnju može da planira samo na autoritaran način, zasnovan na nerealnim i potpuno falsifikovanim pretpostavkama.

109

Između dva svetska rata revolucionarni pokret radničke klase je bio uništen zajedničkom akcijom staljinističke birokratije i fašističkog totalitarizma (potonji je, kao organizacija, bio direktno inspirisan partijskim modelom koji je prvi put bio isproban i razvijen u Rusiji). Fašizam je bio očajnički pokušaj da se buržoaska ekonomija spase od dvostruke opasnosti - krize i proleterske subverzije; opsadno stanje u kojem se kapitalističko društvo spasilo ubrizgavajući sebi dozu racionalizacije u vidu masivne državne intervencije u sferi upravljanja. Ali, ta racionalizacija je bila podrivena iracionalnošću sopstvenih metoda. Iako je fašizam pozivao na odbranu glavnih ikona buržoaske ideologije, koje su postale konzervativne (porodica, privatno vlasništvo, moralni poredak, patriotizam), u isto vreme mobilišući sitnu buržoaziju i nezaposlene radnike uspaničene ekonomskom krizom ili razočarane neuspelim pokušajem socijalista da izvedu revoluciju, to u suštni nije bio ideološki pokret. Fašizam je otvoreno pokazivao svoje pravo lice: bilo je to nasilno oživljavanje mita, koji poziva na učešće u zajednici zasnovanoj na drevnim pseudovrednostima: rasi, krvi, vođi. Bio je to tehnološki opremljeni primitivizam. Njegova izveštačena reinterpretacija mita u novom, spektakularnom kontekstu izvođena je primenom najsavremenijih metoda uslovljavanja i iluzije. Zato fašizam ima značajnu ulogu u formiranju modernog spektakla, a način na koji je uništio stari radnički pokret čini ga jednom od temeljnih sila savremenog društva. Ipak, pošto se radilo o jednom od najskupljih načina za očuvanje kapitalizma, ulogu fašizma preuzele su najveće kapitalističke države, kao mnogo snažniji i racionalniji oblici tog poretka.

110

Kada je ruska birokratija konačno uspela da se reši svih ostataka buržoaskog vlasništva koji su ometali njenu vlast u sferi ekonomije, da razvije ekonomiju zbog svojih ciljeva i da bude priznata kao član kluba velikih sila, poželela je da na miru uživa u svojim dostignućima, što je zahtevalo odbacivanje svih oblika proizvoljnosti kojima je još uvek bila podređena. Tako se ona odrekla staljinizma kao svog porekla. Ali, ta osuda je ostala staljinistička - proizvoljna, neobrazložena i otvorena za stalna prilagođavanja - jer tajna ideološke laži nikada ne sme biti otkrivena. Birokratija ne može da se oslobodi, ni politički ni kulturno, jer njeno postojanje kao klase zavisi od njenog ideološkog monopola, koji je, koliko god bio masivan i nezgrapan, ipak samo titula vlasti. Ta ideologija je izgubila svaku strast za svojim originalnim izrazom, ali je i u tom rutinskom obliku zadržala represivnu ulogu kontrole nad svakim mišljenjem i zabrane bilo kakve konkurencije. Birokratija je tako ostala beznadežno vezana za jednu ideologiju u koju više niko nije verovao. Vlast koju je koristila da bi izazvala strah, sada je izazivala samo podsmeh, ali je i tako ismevana uspevala da se održi pod stalnom pretnjom povratka iste one terorističke sile koje je pokušavala da se otarasi. Tako se, kad god je mislila da dokazuje svoju superirornost na terenu kapitalizma, ta vlast otkrivala samo kao siromašni rođak kapitalizma. Kao što je njena stvarna istorija bila u suprotnosti sa fasadom legaliteta, a njeno brutalno održavano neznanje u suprotnosti sa njenim naučnim pretenzijama, tako je i njen pokušaj da se sa kapitalizmom nadmeće u oblasti proizvodnje robnog obilja bio frustriran činjenicom da to obilje ima sopstvenu, unutrašnju ideologiju, koja podrazumeva slobodu izbora u neograničenom spektru lažnih spektakularnih alternativa - lažnu slobodu koju birokratska ideologija i dalje nije mogla da dopusti.

111

U sadašnjoj fazi razvoja birokratije njena ideološka pretenzija na vlast svuda doživljava kolaps. Vlast uspostavljena nacionalno, u ime internacionale perspektive, sada mora da se pomiri s tim da svoj sistem laži može da zadrži samo u nacionalnim granicama. Nejednak ekonomski razvoj različitih birokratija sa sukobljenim interesima, koje su uspele da razviju sopstveni “socijalizam”, u više zemalja je vodio ka opštoj, javnoj konfrontaciji sa ruskom ili kineskom laži. Od tada, svakoj birokratiji na vlasti ostalo je da pronađe sopstveni put; isto važi i za sve totalitarne partije koje teže vlasti (posebno one koje su preživele iz doba Staljina među nekim nacionalnim radničkim klasama). Taj kolaps na međunarodnom planu bio je dodatno pogoršan nekim unutrašnjim osporavanjima, koja su prvi put postala vidljiva za vreme pobune radnika u istočnom Berlinu, koji su tražili “vladu metalskih radnika” - a posebno u slučaju Mađarske, gde je to osporavanje išlo do osnivanja suverenih radničkih saveta. Ali, na kraju se to urušavanje globalnog saveza zasnovanog na birokratskoj mistifikaciji pokazuje i kao krajnje nepovoljno za budući razvoj kapitalističkog društva. Buržoazija je na dobrom putu da izgubi protivnika koji ju je objektivno podržavao, jer je stvarao iluziju o jedinstvenom karakteru čitave opozicije postojećem poretku. Podela rada između ta dva uzajamno podupiruća oblika spektakla dovršava se cepanjem samih pseudo-revolucionarnih uloga. Spektaklurni činilac propasti radničkog pokreta i sam hita u susret svom uništenju.

112

Jedini savremeni sledbenici lenjinističke iluzije su različite trockističke frakcije, koje tvrdoglavo istrajavaju u poistovećivanju proleterskog projekta sa ideološkim, hijerarhijskim organizacijama, uprkos svom istorijskom iskustvu koje odbacuje takvu perspektivu. Udaljenost trockizma od istinski revolucionarne kritike sadašnjeg društva donekle odgovara značajnoj udaljenosti u odnosu na neke stavove koji su bili pogrešni i u vreme kada su bili osnova stvarnih borbi. Do 1927. Trocki je bio suštinski odan birokratskoj vrhuški, u isto vreme nastojeći da preuzme kontrolu nad njom, u cilju stvaranja autentične, boljševičke spoljne politike. (Na primer, dobro je poznato da je u nameri da pomogne u sakrivanju čuvenog Lenjinovog “Testamenta”, išao dotle da okleveta svog najbližeg sledbenika Maksa Istmana (Max Eastman), koji je objavio taj dokument.) Trockog je osudila njegova vlastita, polazna perspektiva: naime, kada birokratija jednom postane svesna da se na domaćem frontu razvila u kontrarevolucionarnu klasu, ona je osuđena da sličnu kontrarevolucionarnu ulogu igra i u drugim zemljama (iako, naravno, i dalje u ime revolucije). Njegovi kasniji pokušaji da stvori IV Internacionalu patili su od istih slabosti. Postavši bezuslovni sledbenik boljševičkog oblika organizacije (što je postao tokom druge ruske revolucije, 1917. ), do kraja života je odbijao da se suoči s pravom prirodom birokratije kao nove vladajuće klase. Kada je 1923. Lukač (Lukács) predstavio taj isti organizacioni oblik kao dugo traženu vezu između teorije i prakse, u kojoj proleteri prestaju da budu samo “posmatrači” zbivanja unutar svoje organizacije i postaju svesni akteri i stvaraoci tih zbivanja, on je boljševičkoj partiji pripisao u zasluge sve ono što ta partija nije bila. Uprkos dubini svog teorijskog rada, Lukač je ostao samo ideolog koji govori u ime vlasti potpuno otuđene od proleterskog pokreta, verujući i uspevajući da svoju publiku uveri kako se u toj ulozi oseća kao kod kuće. U narednom periodu, kada je vlast pokazala kako lako otpisuje svoje lakeje, Lukačeva beskrajna samopokajanja otkrila su, sa karikaturalnom jasnoćom, do koje se mere bio poistovetio s nečim potpuno suprotnim sebi i svemu za šta se zalagao u Istoriji i klasnoj svesti. Lukačev primer najbolje ilustruje istinitost osnovnog pravila koje važi za sve intelektualce ovog veka: ono prema čemu su pokazivali respekt, bila je tačna mera njihove degradacije. Ipak, svoje aktivnosti Lenjin nije prikrivao ovakvim iluzijama; naprotiv, dopuštao je da “partija ne može da istražuje da li između filozofije njenih članova i partijskog programa postoji neka kontradikcija.” Partija čiji je idealizovan portet Lukač bio tako neprikladno oslikao, u stvarnosti je bila podešena samo za jedan specifičan i ograničen zadatak: osvajanje državne vlasti.

113

Pošto se neo-lenjinistička iluzija današnjih trockista nalazi u stalnoj kontradikciji sa stvarnošću modernih kapitalističkih društava (buržoaskih ili birokratskih), ne treba da nas čudi činjenica što ta platforma ima najbolji prijem u formalno nezavisnim, “nerazvijenim” zemljama, u kojima birokratski državni socijalizam, u režiji lokalnih vladajućih klasa, jedva dostiže razinu čisto ideologije ekonomskog razvoja. Hibridni sastav tih vladajući klasa manje ili više jasno je vezan za njihov položaj unutar buržoaskobirokratskog spektra. Njihovo stalno manevrisanje, na međunarodnom planu, između dva pola kapitalističke vlasti, zajedno s brojnim ideološkim kompromisima (najviše sa Islamom) koji proističu iz njihove heterogene društvene baze, lišili su tu degradiranu verziju ideološkog socijalizma svakog ozbiljnog sadržaja, osim policije. Tako jedan tip te birokratije formira organizaciju sposobnu da kombinuje borbu za nacionalno oslobođenje sa seljačkom pobunom; zatim, kao u Kini, pokušava da primeni staljinistički model industrijalizacije na društvo još manje razvijeno nego što je to bila Rusija 1917. Birokratija sposobna da sprovede industrijalizaciju može da se razvije iz sitne buržoazije i da na vlast dođe uz pomoć vojnih oficira, kao što je bio slučaj u Egiptu. Na drugim mestima, kao u Alžiru nakon rata za nezavisnost, birokratija koja se tokom rata razvijala kao paradržavna vlast može da konsoliduje svoju poziciju kroz kompromis sa tankim slojem nacionalne buržoazije. Najzad, u bivšim kolonijama crne Afrike, koje su ostale tesno vezane za američku i evropsku buržoaziju, lokalna buržoazija nastaje tako što prisvaja državu (najčešće na osnovu vlasti tradicionalnih plemenskih poglavica). Strani imperijalisti ostaju pravi gospodari tih zemalja, ali u određenoj fazi njihovi domaći akteri mogu da budu nagrađeni za prodaju lokalnih proizvoda tako što će dobiti lokalnu državu - državu nezavisnu od lokalnih masa, ali ne i od imperijalizma. Rezultat je veštačka buržoazija koja nije sposobna da akumulira kapital, već samo da proćerda višak vrednosti koji ubira iz lokalnog rada i subvencija dobijenih od državamentora i međunarodnih monopola. Ova klasa, nesposobna da ispuni normalnu ekonomsku ulogu buržoazije, uskoro se može naći pred izazovom opozicionih pokreta oblikovanih po birokratskom modelu, prilagođenom lokalnim uslovima, koji teže preuzimanju njenog poseda. Ali, uspeh te birokratije na planu industrijalizacije počinje da stvara istorijske uslove njenog poraza: akumulirajući kapital, ona akumulira i proletarijat, stvarajući tako sopstvenu negaciju u zemljama gde takva negacija ranije nije postojala.

114

U složenim i strašnim događajima koji su obeležili epohu klasne borbe i nametnuli joj novi niz uslova, proletarijat industrijskih zemalja je izgubio sposobnost da razvije sopstvenu, nezavisnu perspektivu. U krajnjoj analizi, on je izgubio i sve svoje iluzije. Ali, ne i svoje biće. Proletarijat nije eliminisan. On ostaje prisutan u jasnom i nesvodivom obliku, u uslovima sve većeg otuđenja modernog kapitalizma. Njega čini ogromna većina radnika koji su izgubili svaku kontrolu nad svojim životima i koji, postavši toga svesni, sebe ponovo definišu kao proletarijat, silu koja teži negaciji ovog društva iznutra. Taj proletarijat je objektivno osnažen objektivnom eliminacijom seljaštva, kao i činjenicom da se uslovi i način rada u uslužnom sektoru i intelektualnim profesijama sve više oblikuju po uzoru na fabričke. Ipak, subjektivno, proletarijat je još uvek daleko od svake praktične klasne svesti, što važi ne samo za “bele”, već i za “plave kragne”, koji i dalje ne mogu da prevaziđu svu impotenciju i mistifikacije starih pristupa. Ali, kada taj proletarijat otkrije da njegova vlastita, otuđena snaga doprinosi stalnom jačanju kapitalističkog društva, ne više samo u obliku njegovog otuđenog rada, već i u obliku sindikata, političkih partija i institucija državne vlasti koje je sam stvorio u cilju svog oslobođenja, onda on, kroz konkretno istorijsko iskustvo uviđa i to da kao klasa mora da se suprotstavi svemu što mu se nameće spolja, kao i svim oblicima specijalizacije vlasti. Proletarijat je nosilac revolucije koja više ništa ne ostavlja izvan sebe, revolucije koja podrazumeva stalnu dominaciju sadašnjice nad prošlošću i totalnu kritiku svakog oblika separacije; on mora da pronađe i odgovarajuće oblike akcije koji će izneti tu revoluciju. Nikakvo kvantitativno ublažavanje njegove bede, nikakvo iluzorno učešće u hijerarhijskom sistemu ne može da mu pribavi trajan lek za njegovo nezadovoljstvo: proletarijat ne prepoznaje sebe ni u jednoj posebnoj nepravdi kojoj je bio izložen, niti u ispravljanju bilo koje posebne nepravde ili čak mnogih takvih nepravdi, već samo u ispravljanju one apsolutne nepravde koja ga isključuje iz istinskog života.

115

Novi znaci negacije koji se javljaju u ekonomski najrazvijenijim zemljama, a koje spektakl ne razume ili pokušava da falsifikuje, dokaz su da je novo doba već počelo. Već smo videli neuspeh prvog napada radničke klase na kapitalizam; sada prisustvujemo neuspehu kapitalističkog obilja. Anti-sindikalna borba radnika na Zapadu prvo je naišla na otpor kod samih sindikata; pobunjena mladež pokreće nove proteste, još uvek nejasne i zbunjene, ali koji se jasno očituju u odbijanju umetnosti, svakodnevnog života i stare, specijalizovane politike. To su dve strane nove, spontane pobune, koja se u prvi mah ispoljava kao kriminalna, a obe su vesnici drugog proleterskog napada na klasno društvo. Izgubljena deca ove još uvek nepokretne armije koja izlazi na bojište - izmenjeno, a opet isto - okupljaju se oko novog “Generala Ludda”, koji ih ovog puta poziva da unište mašineriju dozvoljene potrošnje.

116

“Dugo traženi politički oblik kroz koji radnička klasa može da ostvari svoje ekonomsko oslobođenje” jasno je naznačen u ovom veku u obliku revolucionarnih radničkih saveta (koncila, sovjeta) koji su donosili sve odluke i imali svu izvršnu vlast, povezujući se u saveze (federacije) putem delegata koji su odgovorni svojoj bazi i koji mogu biti opozvani u svakom trenutku. Saveti kakvi su zaista postojali bili su samo gruba naznaka njihovih mogućnosti, jer su odmah bili potiskivani i poraženi različitim mehanizmima odbrane klasnog društva, u koje svakako treba uračunati i lažnu svest. Kao što je Panekuk (Pannekoek) ispravno naglasio, vlast radničkih saveta više “otvara pitanja”, nego što ih rešava. Ali, upravo u okviru takvog oblika društvene organizacije problemi proleterske revolucije mogu da pronađu svoje pravo rešenje. To je teren na kojem se sreću svi preduslovi istorijske svesti: teren na kojem se ostvaruje aktivna, direktna komunikacija, gde se ukida svaka vrsta specijalizacije, hijerarhije i separacije i gde se postojeći uslovi transformišu u “uslove jedinstva”. U tom procesu proletarijat postaje subjekt koji odbacuje svoju čisto kontemplativnu ulogu: njegova svest sada je jednaka praktičnoj organizaciji koju je sam izabrao, jer ta svest više ne može da se razdvoji od njegovog doslednog delovanja na istoriju.

117

S vlašću saveta - koja na međunarodnom planu mora da zameni sve druge oblike vlasti - proleterski pokret postaje svoj vlastiti proizvod. Taj proizvod se više ne razlikuje od svog proizvođača, a njegov jedini cilj je njegovo vlastito ispunjenje. Samo na taj način negacija života u spektaklu može i sama biti negirana.

118

Pojava radničkih saveta u prvoj četvrtini ovog veka bila je najnapredniji izraz starog proleterskog pokreta, ali je prošla skoro nezapaženo, osim u prerušenom izdanju, jer su saveti bili potiskivani i uništeni zajedno sa ostatkom pokreta. Danas, iz perspektive nove proleterske kritike, saveti mogu da se sagledaju u pravom svetlu, kao jedini neporaženi aspekt jednog poraženog pokreta. Istorijska svest koja uviđa da su saveti jedini prostor za njeno delovanje, sada može da se uveri da oni više nisu na periferiji jednog pokreta koji se gasi, već u samom središtu pokreta koji se tek uzdiže.

119

Revolucionarna organizacija koja nastaje pre uspostavljanja vlasti radničkih saveta, mora da pronađe odgovarajuće oblike borbe; ali, istorijsko iskustvo govori da ona više ne može da polaže pravo na to da predstavlja radničku klasu. Njen zadatak je pre svega da unutar sebe ostvari radikalnu separaciju od sveta separacije.

120

Revolucionarna organizacija je dosledan izraz teorije praxis-a sve dok ostvaruje dvosmernu komunikaciju sa praktičnom borbom u procesu formiranja praktične teorije. Njena vlastita praksa treba da ojača ovu komunikaciju i doslednost same borbe. U trenutku revolucije, kada sve društvene separacije bivaju ukinute, organizacija mora da ukine samu sebe kao poseban oblik separacije.

121

Revolucionarna organizacija mora da razvije sveobuhvatnu kritiku društva, to jest, sveobuhvatnu kritiku svih aspekata otuđenog društvenog života, odbijajući kompromis sa bilo kojim oblikom separatne vlasti, bilo gde u svetu. U njenoj borbi protiv klasnog društva, oružje je suština samih boraca: zato revolucionarna organizacija ne sme da dopusti da se uslovi separacije i hijerarhije koje nameće vladajući poredak pojave unutar nje. Ona ne sme da bude deformisana vladajućim spektaklom. Jedino ograničenje u pravu svakog da učestvuje u njenoj totalnoj demokratiji je to što svaki njen pripadnik mora da shvati i usvoji njenu doslednu kritičku teoriju i da tu doslednost ispoljava kako na planu same kritičke teorije, tako i u vezi između te teorije i praktične aktivnosti.

122

Kako sve veće otuđenje, koje kapitalizam nameće na svim nivoima, čini radnicima sve težim da shvate i imenuju svoju bedu, dovodeći ih tako u poziciju da tu bedu odbace u totalitetu ili da je ne odbace uopšte, revolucionarna organizacija mora da shvati da protiv otuđenja ne može da se bori otuđenim načinima borbe.

123

Proleterska revolucija može da uspe samo ako po prvi put u istoriji svi shvate i počnu da žive teoriju kao razumevanje ljudske prakse. Ona zahteva da radnici postanu dijalektičari i da svoje misli sprovedu u praksi. Ona zahteva od svojih “ljudi bez svojstava” više nego što je buržoaska revolucija zahtevala od kvalifikovanih individualaca kojima je poverila svoj zadatak (budući da je delimična ideološka svest, koju je stvorio jedan segment buržoaske klase, bila zasnovana na ekonomiji, tom centralnom aspektu društvenog života u kojem je buržoazija već bila na vlasti). Sam razvoj klasnog društva, koji ga je doveo do stanja spektakularne organizacije neživota, čini da revolucionarni projekat i očigledno postane ono što je oduvek bio u suštini.

124

Revolucionarna teorija je od sada neprijatelj svake revolucionarne ideologije, i ona to zna.

Peto poglavlje:

Vreme i istorija

“Gospodo, život je kratak!

I zato, ako živimo,

živimo da bismo gazili po glavama kraljeva!”

Šekspir, Henri IV, deo I

125

Čovek, “negativno biće koje jeste samo u meri u kojoj potiskuje Biće”, ne može se razlučiti od vremena. Čovekovo prisvajanje sopstvene prirode u isti mah je i njegovo shvatanje razvoja sveta. “Sama istorija je deo prirodne istorije, preobražaj prirode u čoveka” (Marks). I obrnuto, ta “prirodna istorija” ima svoje stvarno postojanje samo u procesu ljudske istorije, jedine osmatračnice s koje se može obuhvatiti istorijska celina (poput modernog teleskopa koji omogućuje našem pogledu da se vrati unazad kroz vreme i da posmatra udaljavanje galaksija na rubovima univerzuma). Istorija je uvek postojala, ali ne uvek u svom istorijskom obliku. Temporalizacija čoveka, koja se zbiva posredstvom društva, isto je što i humanizacija vremena. Nesvesno kretanje vremena pokazuje se i obistinjuje u istorijskoj svesti.

126

Istinsko, mada još skriveno istorijsko kretanje počinje sporim i neprimetnim nastajanjem “stvarne čovekove prirode”, one “prirode koja se rađa u ljudskoj istoriji s nastajanjem ljudskog društva”; ali društvo koje je razvilo tehnologiju i jezik, koje je već proizvod sopstvene istorije, svesno je samo neprestane sadašnjosti. Pamćenje najstarijih je granica sveukupnog znanja, jer znanje uvek prenose živi. Ni smrt, ni prokreacija ne shvataju se kao zakon vremena. Vreme ostaje nepomično, poput zatvorenog prostora. Kad složenije društvo postane svesno vremena, ono će nastojati da ga negira: ono, naime, vidi vreme ne kao nešto što prolazi, već kao nešto što se vraća. Statično društvo organizuje vreme u skladu sa svojim neposrednim doživljajem prirode, dakle po modelu cikličnog vremena.

127

Ciklično vreme preovlađuje već u iskustvu nomadskih naroda jer oni na svakom mestu kroz koje prođu zatiču iste uslove; Hegel primećuje da je “lutanje nomada samo prividno jer je ograničeno na jednolične prostore”. Društvo koje se nastani na određenom mestu, uredi ga i individualizuje u skladu sa svojim potrebama, i na taj način ispuni prostor određenim sadržajem, istovremeno se zatvara u unutrašnjost te lokacije. Periodični povratak na ista mesta sada postaje čist povratak vremena na istom mestu, ponavljanje niza aktivnosti. Prelazak iz pastoralnog nomadstva u sedelačku poljoprivredu označava kraj dokone i besadržajne slobode i početak mukotrpnog rada. Na agrarnom modelu proizvodnje, kojim dominira ritam godišnjih doba, počiva potpuno razvijeno ciklično vreme. Večnost pripada unutrašnjosti tog vremena: ona je vraćanje istog ovde, na zemlji. Mit je unitarna misaona konstrukcija; on garantuje da je čitav kosmički poredak ustrojen oko poretka koji je društvo ostvarilo u svojim granicama.

128

Društveno usvajanje vremena i samoproizvođenje čoveka ljudskim radom događaju se u društvu podeljenom u klase. Moć koja se konstituisala iznad siromaštva društva u kojem vlada ciklično vreme, klasa koja organizuje taj društveni rad i prisvaja njegov ograničen višak vrednosti, istovremeno prisvaja i vremenski višak vrednosti koji je rezultat njene organizacije društvenog vremena: samo ona poseduje ireverzibilno vreme života. Bogatstvo koje se nagomilava u sektoru moći i troši na raskošne svetkovine, zapravo je rasipanje istorijskog vremena na površini društva. Samo vlasnici tog istorijskog viška vrednosti poseduju saznanje o stvarnim događajima i mogu u njima da učestvuju. To vreme, odvojeno od kolektivne organizacije vremena koja preovladava u repetitivnoj proizvodnji osnove društvenog života, teče iznad sopstvene statične zajednice. To je vreme avanture i rata u kojem gospodari cikličnog društva grade svoje lične istorije; to je i vreme koje se pojavljuje u sudaru sa stranim zajednicama, u poremećaju nepromenljivog društvenog poretka. Istorija, dakle, iskrsava pred čovekom kao nešto što mu je strano, kao nešto što nije želeo i od čega je verovao da je zaštićen. Ali s tim preokretom vraća se i onaj negativni ljudski nemir koji se nalazi u začetku celog (privremeno obustavljenog) razvoja.

129

Ciklično vreme je po sebi vreme bez sukoba, ali sukob postoji već u tom detinjstvu vremena: istorija se najpre bori za to da postane istorija u praktičnoj aktivnosti gospodara. Ona stvara površnu ireverzibilnost; njeno kretanje stvara upravo ono vreme koje ona sama iscrpljuje u unutrašnjosti neiscrpnog vremena cikličnog društva.

130

“Hladna (statična) društva” su ona društva koja su maksimalno usporila svoj udeo u istorijskom kretanju i koja održavaju u ravnoteži svoje suprotstavljanje prirodnom čovekovom okruženju, kao i svoje unutrašnje suprotnosti. Mada krajnja raznovrsnost institucija koje su osnovane u tu svrhu svedoči o fleksibilnosti samostvaranja ljudske istorije, to svedočanstvo može videti samo spoljni posmatrač, antropolog koji gleda unazad sa osmatračnice istorijskog vremena. U svakom od tih društava, neka konačna strukturalizacija isključila je svaku mogućnost promene. Apsolutni komformizam postojećih društvenih praksi, s kojima su zauvek poistovećene sve ljudske mogućnosti, nema više nikakvu spoljnu granicu osim straha od pada u bezoblično životinjsko stanje. Članovi tih društava mogu sačuvati svoju ljudskost samo po cenu da zauvek ostanu isti.

131

Nastanak političke moći, koji je izgleda povezan s poslednjim velikim tehnološkim revolucijama (poput topljenja gvozdene rude) na pragu jednog razdoblja koje neće upoznati velike preokrete sve do pojave moderne industrije, vremenski se podudara sa slabljenjem krvnih veza. Od tog doba smenjivanje generacija izlazi iz sfere čistog prirodnog ciklusa i stupa u sferu događajnosti, smenjivanja moći. Ireverzibilno vreme je vreme onog koji vlada, a dinastije su njegova prva merna jedinica. Oružje vladara je pismo. U pismu jezik dostiže svoju potpunu nezavisnu stvarnost kao posrednik među svestima. Ali ta nezavisnost se podudara sa opštom nezavisnošću separatne moći, kao posredovanje koje konstituiše društvo. S pismom se pojavljuje svest koja se više ne prenosi u direktnom odnosu među živima: to bezlično pamćenje je zapravo pamćenje društvene administracije. “Spisi su misli države; arhive su njena sećanja” (Novalis).

132

Hronika je izraz ireverzibilnog vremena moći, ali i sredstvo koje održava voluntarističko napredovanje vremena beležeći prethodne tragove, pošto orijentisanost vremena teži da se izgubi kad se određena moć sruši; tada vreme ponovo pada u ravnodušni zaborav svojstven cikličnom vremenu, jedinom vremenu koje poznaju seljačke mase - a one se ne menjaju s propašću carstava i njihovih hronologija. Posednici istorije dali su vremenu smer, a smer je, u isti mah, i značenje. Ali ta istorija se zasebno razvija i nestaje; ona ne utiče na dublje ravni društva jer ostaje odvojena od zajedničke stvarnosti. Zato se istorija istočnih carstava za nas svodi na istoriju religija: svrgnute hronologije ostavile su za sobom naizgled autonomnu istoriju iluzija koje su ih obavijale. Pod okriljem mita, gospodari zadržavaju privatno vlasništvo nad istorijom pre svega tako što se služe iluzijom: u Kini i Egiptu oni su dugo imali monopol na besmrtnost duše, a njihove najranije zvanično priznate dinastije samo su imaginarne rekonstrukcije prošlosti. Ali to iluzorno gospodarsko posedovanje tada je bilo jedino moguće posedovanje kako zajedničke istorije, tako i istorije gospodara. Širenje njihove stvarne istorijske moći ide ukorak sa vulgarizacijom iluzornog mitskog posedovanja. Sve to proizlazi iz sledeće proste činjenice: u meri u kojoj su gospodari preuzimali na sebe dužnost da mitski jemče stalnost cikličnog vremena, kao u sezonskim obredima kineskih careva, oni sami su se oslobađali cikličnog vremena.

133

Da bi suva hronologija, koju obogotvorena moć bez objašnjenja nudi svojim podanicima kao zemaljsko izvršenje mitskih zapovesti, ustupila mesto svesnoj istoriji, bilo je potrebno da velike grupe ljudi iskuse stvarno učešće u istoriji. Iz te praktične komunikacije između onih koji su priznali jedni druge kao posednike jedinstvene sadašnjosti, koji su iskusili stvarno bogatstvo događaja kao sopstvenu aktivnost i koji se u svojoj epohi osećaju kao kod kuće, pomalja se opšti jezik istorijske komunikacije. Oni za koje postoji ireverzibilno vreme otkrivaju ono što je vredno pamćenja i, u isti mah, opasnost zaboravljanja: “Herodot iz Halikarnasa ovde izlaže rezultate svojih istraživanja da vreme ne bi uništilo ljudska dela …”

134

Razmišljanje o istoriji ne može se razlučiti od razmišljanja o moći. Grci su prvi razumeli šta znači moć i prvi su o njoj raspravljali. To je bila demokratija gospodara društva, sušta suprotnost stanju u despotskim državama u kojima moć ne polaže računa nikom drugom do sebi, i to u svom nepristupačnom i neprozirnom unutrašnjem jezgru - to su dvorske revolucije koje su iznad svake rasprave i kad su uspešne i kad nisu. Međutim, moć koju su delile grčke zajednice bila je ograničena na potrošnju društvenog života, a njegova proizvodnja bila je odvojen i statičan domen robovske klase. Živeli su samo oni koji nisu radili. Podele među grčkim zajednicama i njihova borba za eksploatacju stranih gradova bili su ospoljeni izraz načela odvajanja na kojima je svaka od njih iznutra počivala. Uprkos svojim snovima o univerzalnoj istoriji, Grčka se ujedinila tek kad joj je zapretila invazija spolja; pre toga, njeni nezavisne gradovi države nisu uspeli ni da usaglase kalendare. U Grčkoj je istorijsko vreme postalo svesno, ali još ne i svesno sebe.

135

Nestajanje povoljnih uslova koji su vladali u grčkim zajednicama povuklo je za sobom nazadovanje zapadne istorijske misli, koje nije bilo praćeno obnavljanjem starih mitskih struktura. U sudarima mediteranskih naroda, u usponu i padu rimskog carstva pojavile su se poluistorijske religije koje su postale ključni činioci nove svesti o vremenu i novi oklop separatne moći.

136

Monoteističke religije bile su kompromis između mita i istorije, između cikličnog vremena koje je i dalje vladalo u proizvodnji i ireverzibilnog vremena u kojem su se narodi međusobno sukobljavali i iznova grupisali. Religije koje su proizašle iz judaizma zapravo su apstraktna univerzalna priznanja ireverzibilnog vremena koje je demokratizovano i otvoreno svima, ali samo u domenu iluzornog. Ukupno vreme je usmereno ka jednom jedinom završnom događaju: “Carstvo Božje je blizu. “ Iako su izrasle na tlu istorije i u njemu pustile korenje, te religije su i danas radikalno suprotstavljene istoriji. Poluistorijske religije utvrdile su kvalitativni početak u vremenu (Hristovo rođenje, Muhamedovo nebesko uspinjanje), ali se njihovo ireverzibilno vreme - uvodeći akumulaciju koja će u islamu poprimiti oblik osvajanja, a u reformisanom hrišćanstvu uvećavanja kapitala - u verskoj misli izokrenulo poput nekog odbrojavanja: to je čekanje, u vremenu koje se smanjuje, da nastupi Strašni sud i s njim drugi, istinski svet. Večnost je proizašla iz cikličnog vremena. Ona je njegova onostranost. Ona je element koji ograničava ireverzibilnost vremena, koji suzbija istoriju unutar same istorije postavljajući sebe s one strane ireverzibilnog vremena, poput tačke u koju se ciklično vreme vraća i u kojoj se poništava. Bosije kaže: “A pomoću vremena koje prolazi stupamo u večnost koja ne prolazi.”

137

U srednjem veku, tom mitskom svetu koji svoju dovršenost postiže izvan sebe, istorija je već nagrizla ciklično vreme, mada ono još vlada većim delom proizvodnje. Izvesna ireverzibilna temporalnost priznata je svim pojedincima u smenjivanju životnih doba, u životu koji je shvaćen kao putovanje u jednom smeru, kao nepovratni prolazak kroz svet čiji smisao prebiva izvan njega samog: hodočasnik je čovek koji izlazi iz tog cikličnog vremena i postaje stvarni putnik, a ne simbolički kao svi ostali. Lični istorijski život i dalje nalazi svoje ispunjenje u sferi moći, u tome što učestvuje u borbama za moć ili za svrgavanje postojeće moći. Ali ireverzibilno vreme moći sada se neograničeno deli zahvaljujući ujednačavanju orijentisanog vremena u okrilju hrišćanske ere - to je svet naoružane vere u kojem se igra gospodara okreće oko vernosti i utvrđivanja ko kome treba da bude veran. To feudalno društvo, nastalo iz susreta “organizacione strukture osvajačke vojske koja se razvila za vreme osvajačkog pohoda” i “proizvodnih snaga zatečenih u osvojenim zemljama” (Nemačka ideologija) - a među te proizvodne snage treba uvrstiti i njihove proizvodne jezike - podelilo je vlast u društvu između crkve i države koja je, sa svoje strane, podeljena na složene odnose sizerenstva i vazalstva, kao i na seoske posede i gradske zajednice. U toj raznovrsnosti mogućeg istorijskog života, nakon što je glavni zvanični istorijski poduhvat tog sveta - Krstaški ratovi - doživeo neuspeh, polako se otkrivao potajni rad epohe: ireverzibilno vreme koje je postepeno i neprimetno podrivalo društvo, vreme koje je živela buržoazija proizvodeći robe, osnivajući i šireći gradova, posvećujući se komercijalnom istraživanju planete - praktično eksperimentisanje koje je zauvek uništilo mitsko ustrojstvo kosmosa.

138

U doba opadanja srednjeg veka, svest još privržena starom poretku doživljavala je ireverzibilno vreme koje je proželo društvo u formi opsednutosti smrću. To je melanholija nad raspadanjem jednog sveta, poslednjeg u kojem je sigurnost mita još bila protivteža istoriji; ta melanholija vidi kako se sve zemaljske stvari nužno kvare i propadaju. Velike pobune evropskih seljaka bile su, između ostalog, njihov pokušaj da odgovore istoriji koja je ih nasilno istrgla iz patrijarhalnog sna zajamčenog feudalnim sistemom. To je milenaristička utopija zemaljskog raja u kojoj u prvi plan izbija ono iz čega je potekla poluistorijska religija, kad su rane hrišćanske zajednice, poput judaističkog milenarizma iz kojeg su potekle, odgovorile na nemire i nesreće svog vremena tako što su najavile blisko ostvarenje Božjeg carstva, dodajući time antičkom društvu jedan element nemira i subverzije. Kad je počelo da deli vlast u carstvu, hrišćanstvo se odreklo onoga što je preostalo od te nade kao pukog sujeverja: to je smisao Avgustinovog uveravanja da je Božje carstvo odavno nastupilo, da je ono zapravo osnovana crkva, uveravanja koje je prototip apologije moderne ideologije. Društvena pobuna milenarističkog seljaštva prirodno se najpre izražava kao želja da se uništi crkva. Ali milenarizam se razvija u istorijskom svetu, a ne na tlu mita. Moderna revolucionarna očekivanja nisu iracionalni nastavak milenarističke verske strasti, kao što Norman Kon veruje da je pokazao u svojoj Težnji za milenijumom. Naprotiv, sam milenarizam, poslednja borba revolucionarne klase koja govori religijskim jezikom, već je bio moderna revolucionarna tendencija kojoj je nedostajala samo svest o sopstvenoj istorijskoj prirodi. Milenaristi su bili osuđeni na poraz zato što nisu bili u stanju da prepoznaju revoluciju kao sopstveni poduhvat. To što je milenaristima bio potreban spoljni podsticaj na delovanje, Božja odluka, zapravo je posledica činjenice da su pobunjeni seljaci uvek išli za vođama koji nisu pripadali njihovim redovima. Seljačka klasa nije mogla da stekne tačnu svest o funkcionisanju društva i o načinu vođenja sopstvene borbe: upravo zato što njeno delovanje i njena svest nisu bili jedinstveni, ona je izražavala svoj projekat i vodila svoje ratove u skladu sa slikom zemaljskog raja.

139

Novo zaposedanje istorijskog života, renesansa koja je videla svoju prošlost i svoje opravdanje u antici, donosi sa sobom radostan prekid s večnošću. Njeno ireverzibilno vreme jeste vreme beskonačnog gomilanja saznanja; istorijska svest proizašla iz iskustva demokratskih zajednica i sila koje ih uništavaju ponovo je, s Makijavelijem, preuzela analizu desakralizovane moći i izrekla o državi ono što je dotad bilo neizrecivo. U bujnom životu italijanskih gradova, u umeću svetkovanja, život se spoznavao kao uživanje u proticanju vremena. Ali to uživanje u prolaznosti moralo je i samo biti prolazno. Pesma Lorenca de Medičija, koju Burkhart smatra suštim izrazom “duha renesanse” zapravo je pohvala koju to krhko svetkovanje istorije izriče samom sebi: “Kako je lepa mladost - što tako brzo mine.”

140

Neprestana težnja apsolutne monarhije, to jest njene države, da monopolizuje istorijski život, težnja koja je jedan vid prelaza ka potpunoj dominaciji buržoaske klase, pokazuje istinu novog, ireverzibilnog vremena buržoazije. Buržoazija se asocira sa radnim vremenom koje je prvi put oslobođeno cikličnosti. S buržoazijom rad postaje proces preobražavanja istorijskih uslova. Ona je prva vladajuća klasa koja shvata rad kao vrednost. Ukidajući sve privilegije, ne priznajući nijednu vrednost koja ne proizlazi iz eksploatacije rada, buržoazija je opravdano poistovetila svoju sopstvenu vrednost vladajuće klase s radom, a napredak rada sa sopstvenim napretkom. Klasa koja gomila robu i kapital neprestano menja prirodu tako što menja sam rad oslobađajući njegovu produktivnost. Ukupan socijalni život već se usredsredio u ornamentalnom siromaštvu dvora, u drečavoj nošnji ledene državne administracije koja kulminira “profesijom kralja”; sve istorijske slobode morale su da se pomire sa svojom propašću. Sloboda feudalaca da se poigravaju s ireverzibilnim vremenom istrošila se u njihovim poslednjim izgubljenim bitkama - u ratovima Fronde i u ustanku Škotlanđana u korist Čarlsa Edvarda. Svet je promenio osnovu.

141

Pobeda buržoazije je pobeda duboko istorijskog vremena, vremena ekonomske proizvodnje koja trajno i potpuno preobražava društvo. Sve dok je agrarna proizvodnja glavni oblik rada, ciklično vreme, zaostalo na dnu društva, objedinjuje i podstiče sile tradicije koje koče kretanje. Ali ireverzibilno vreme buržoaske ekonomije iskorenjuje te žive fosile širom sveta. Istorija koja je dotad izgledala kao niz aktivnosti pripadnika vladajuće klase, i koja je stoga pisana kao istorija događaja, sada se shvata kao opšte kretanje koje na svom putu nemilosrdno gazi pojedince. Istorija koja otkriva svoju osnovu u političkoj ekonomiji postaje svesna postojanja onoga što je bilo njeno nesvesno, ali ne uspeva da ga osvetli, te ono i dalje ostaje nesvesno. Jedina stvar koju je tržišna ekonomija zaista demokratizovala jeste ta slepa preistorija kao nova sudbina kojom niko ne vlada.

142

Istorija koja je prisutna u svim dubinama društva teži da nestane s njegove površine. Pobeda ireverzibilnog vremena je, u isti mah, njegova metamorfoza u vreme stvari, jer je oružje te pobede serijska proizvodnja u skladu sa zahtevima tržišta. Glavni proizvod koji je s ekonomskim razvojem premešten iz sfere luksuznih retkosti u sferu tekuće potrošnje jeste, dakle, istorija, ali samo kao istorija apstraktnog kretanja stvari, koje dominira svakom kvalitativnom upotrebom života. Dok je ciklično vreme moglo da podnese porast onog dela istorijskog vremena koji su proživljavali pojedinci i grupe, dominacija ireverzibilnog vremena proizvodnje težiće da društveno eliminiše to proživljeno vreme.

143

Buržoazija je, dakle, omogućila spoznaju ireverzibilnog vremena i nametnula to vreme društvu, ali mu nije dozvolila da ga upotrebi. “Istorija je postojala, ali je više nema”, zato što klasa posednika ekonomije, koja ne može da raskine sa ekonomskom istorijom, mora da potiskuje svaku drukčiju upotrebu ireverzibilnog vremena kao neposrednu pretnju. Vladajuća klasa, sačinjena od stručnjaka za posedovanje stvari koji su, kao takvi, u posedu tih stvari, mora vezati svoju sudbinu za održavanje te postvarene istorije, to jest za očuvanje nove nepokretnosti unutar istorije. Radnik, koji se nalazi u osnovi društva, prvi put nije materijalno otuđen od istorije, jer je sad baza onaj deo društva koji se ireverzibilno kreće. Zahtevajući da živi istorijsko vreme koje sam proizvodi, proletarijat otkriva prosto, nezaboravno središte svog revolucionarnog projekta, a svaki od dosad neuspešnih pokušaja ostvarenja tog projekta obeležava moguće polazište novog istorijskog života.

144

Ireverzibilno vreme buržoazije koja je postala gospodar istorije najpre se predstavilo kao apsolutni početak: prva godina Republike. Ali revolucionarna ideologija opšte slobode, koja je prognala i poslednje ostatke mitskog sistema vrednosti, kao i sve vidove tradicionalnog uređenja društva, već je nagovestila stvarnu volju koju je zaodenula rimskom togom: neograničenu slobodu trgovine. Pošto je ubrzo otkrilo da će morati da obnovi pasivnost koju je iz temelja uzdrmalo da bi uspostavilo sopstvenu apsolutnu vladavinu, robno društvo je “u hrišćanstvu, s njegovim kultom apstraktnog čoveka … našlo svoju najprikladniju dopunu” (Kapital). Buržoazija je tako sklopila s tom religijom kompromis koji se ogleda i u predstavljanju vremena: napustila je svoj kalendar, te se njeno ireverzibilno vreme uobličilo po kalupu hrišćanske ere i postalo njen produžetak.

145

S razvojem kapitalizma ireverzibilno vreme se ujednačilo na svetskom nivou. Univerzalna istorija postala je realnost jer se ceo svet objedinio u razvoju tog vremena. Ali ta istorija, koja je u svakom trenutku svuda ista, i dalje nije ništa drugo do odbacivanje istorije unutar nje same. Ono što širom sveta izgleda kao isti dan, u stvari je samo vreme ekonomske proizvodnje, vreme isečeno na jednake apstraktne segmente. To ujednačeno ireverzibilno vreme pripada svetskom tržištu, pa tako i svetskom spektaklu.

146

Ireverzibilno vreme proizvodnje je, pre svega, mera robe. Dakle, vreme koje se zvanično priznaje širom sveta kao opšte vreme društva, zapravo samo odražava posebne interese od kojih je sačinjeno, i nije ništa drugo do posebno vreme.

Šesto poglavlje:

Spektakularno vreme

“Nemamo ničeg svog osim vremena,

koje pripada i beskućnicima.”

Baltazar Grasijan, Umetnost svetske mudrosti

147

Vreme proizvodnje - vreme-roba (komodificirano vreme) - zapravo je beskonačno gomilanje istovetnih intervala. To je apstraktno ireverzibilno vreme čiji se svi segmenti moraju pokazati na hronometru kao kvantitativno jednaki. Realnost tog vremena može se svesti na uzajamnu zamenljivost njegovih jedinica. O društvenoj vladavini vremena-robe moglo bi se reći: “Vreme je sve, čovek nije ništa; u najboljem slučaju on je skelet vremena” (Marks, Beda filozofije). To je obezvređeno vreme, sušta suprotnost vremenu definisanom kao “polje u kojem se razvijaju ljudske snage”.

148

Opšte vreme ljudskog nerazvoja postoji i u komplementarnom vidu, kao potrošno vreme koje proističe iz modernog oblika proizvodnje i koje se vraća u svakodnevni život društva kao pseudociklično vreme.

149

Pseudociklično vreme nije ništa drugo do potrošna kamuflaža proizvedenog vremena-robe. Ono ima ista osnovna svojstva: homogene, uzajamno zamenljive jedinice i odsustvo kvalitativne dimenzije. Ali, kao potproizvod vremena-robe, koji ima ulogu da uspori konkretni svakodnevni život i da održava njegovo zaostajanje, pseudociklično vreme je opterećeno pseudo-valorizacijama i pokazuje se kao niz pseudo-individualizovanih momenata.

150

Pseudociklično vreme je vreme potrošnje koja je svojstvena modernom ekonomskom preživljavanju, uvećanom preživljavanju u kojem je svakodnevno iskustvo lišeno odlučivanja i podvrgnuto ne više prirodnom poretku, već pseudoprirodi koja se razvila iz otuđenog rada; stoga ono sasvim prirodno pronalazi stare ciklične ritmove koji su vladali životom preindustrijskih društava. Pseudociklično vreme se, u isti mah, oslanja na prirodne tragove cikličnog vremena i gradi nove homologne spojeve: dan i noć, radni i neradni dani, periodični odmori.

151

Pseudociklično vreme je vreme koje je preoblikovala industrija. Vreme zasnovano na proizvodnji robe i samo je potrošna roba koja objedinjuje ono što se razdvojilo kad su se dezintegrisala stara unitarna društava - privatni, ekonomski i politički život. Sveukupno potrošno vreme modernog društva na kraju se shvata kao sirovina za raznovrsne nove proizvode koji se iznose na tržište kao upotreba društveno organizovanog vremena. “Proizvod koji već postoji u obliku pogodnom za potrošnju može ipak služiti kao sirovina za neki drugi proizvod” (Kapital).

152

U svojim najrazvijenijim sektorima, koncentrisani kapitalizam orijentiše se ka prodaji “potpuno opremljenih” blokova vremena, pri čemu je svaki od njih jedinstvena roba koja u sebi spaja izvestan broj različitih roba. Tako se u sve moćnijoj ekonomiji usluga i “slobodnog vremena” može pojaviti formula “sve je uključeno u cenu” bilo da je reč o spektakularnom živom okruženju, kolektivnom turističkom pseudoputovanju, pretplati na potrošnju kulturnih dobara ili prodaji same društvenosti u obliku “uzbudljivih razgovora” i “susreta sa slavnim ličnostima”. Takva spektakularna roba, koja izvesno ne bi imala prođu kada realnosti koje parodira ne bi bile sve siromašnije, može se uporediti sa modernim načinima prodaje po tome što se može dobiti na kredit.

153

Potrošno pseudociklično vreme je spektakularno vreme, kako u užem smislu, kao vreme provedeno u konzumiranju slika, tako i u opštijem smislu, kao slika potrošnje vremena. Vreme potrošnje slika, medijuma svih roba, istovremenao je polje u kojem potpuno dolaze do izražaja instrumenti spektakla i cilj koji oni globalno predstavljaju, stecište i oličenje svake pojedinačne potrošnje: znamo da se ušteda vremena kojoj moderno društvo neprestano teži - bilo da je reč o brzini prevoza ili o supi iz kesice - na kraju svodi na to da prosečni Amerikanac gleda televiziju tri do šest sati dnevno. Društvenom slikom potrošnje vremena, pak, dominiraju isključivo trenuci dokolice i odmora - trenuci koji se dovode u vezu sa daljinom i koji su, po definiciji, poželjni kao i svaka spektakularna roba. Ta roba je ovde eksplicitno prikazana kao niz trenutaka realnog života čije ciklično vraćanje željno iščekujemo. Ali upravo u tim trenucima koji su dodeljeni životu, spektakl se razvija i reprodukuje, i tako postiže viši stepen intenziteta. Ono što je prikazano kao pravi život pokazuje se samo kao još spektakularniji život.

154

Iako ovo doba vidi sebe kao učestalo vraćanje mnogobrojnih svetkovina, ono je, zapravo, doba bez svetkovina. Ono što je, u cikličnom vremenu, trenutak učestvovanja zajednice u raskošnom trošenju života nije moguće u društvu bez zajednice i bez raskoši. Njegove vulgarizovane pseudosvetkovine, parodije dijaloga i poklona, navode ljude na preterano trošenje novca, ali im donose samo razočaranje koje se kompenzira obećanjem nove obmane. Što više opada upotrebna vrednost vremena modernog preživljavanja, to se ono više hvali u spektaklu. Realnost vremena zamenjena je publicitetom vremena.

155

Dok je u starim društvima potrošnja cikličnog vremena bila u skladu sa realnim radom tih društava, pseudociklična potrošnja razvijene ekonomije protivreči apstraktnom ireverzibilnom vremenu njene proizvodnje. Dok je ciklično vreme bilo realno proživljeno vreme nepokretne iluzije, spektakularno vreme je iluzorno proživljeno vreme realnosti koja se neprestano preobražava.

156

U procesu proizvodnje uvek se javlja nešto novo, ali potrošnja je prošireno vraćanje istog. Zato što mrtav rad dominira živim radom, u spektakularnom vremenu prošlost dominira sadašnjošću.

157

Nedostatak opšteg istorijskog života znači da ni individualni život još nema istoriju. Spektakularno dramatizovane pseudo-događaje koji se neprestano nude pažnji nisu doživeli oni koji dobijaju informacije o njima; štaviše, ti događaji bivaju odmah zaboravljeni jer se odveć brzo smenjuju - spektakularna mašina neprestano pulsira i proizvodi nove. S druge strane, ono što je zaista doživljeno nema nikakve veze sa zvaničnim ireverzibilnim vremenom društva i direktno je suprotno pseudocikličnom ritmu njegovih uzgrednih proizvoda. To odvojeno individualno iskustvo svakodnevnog života lišeno je jezika, pojmova i kritičkog pristupa sopstvenoj nezabeleženoj prošlosti. Ono se ne može saopštiti. Ono je neshvaćeno i zaboravljeno, pregaženo lažnim spektakularnim pamćenjem onoga što ne zavređuje da bude zapamćeno.

158

Spektakl, kao način na koji današnje društvo parališe istoriju i sećanje, i suzbija svaku istoriju koja proističe iz istorijskog vremena, jeste lažna svest vremena.

159

Da bi se radnicima nametnuo status “slobodnih” proizvođača i potrošača vremena-robe, njihovo vreme moralo je najpre biti predmet nasilne ekspropriacije. Pojavu novog, spektakularnog oblika vremena omogućilo je upravo to prvobitno oduzimanje vremena proizvođača.

160

Neizbežna biološka ograničenja radne snage - očigledna zavisnost od prirodnog ciklusa budnosti i sna, kao i obogaljujuće posledice ireverzibilnog vremena na život pojedinca - moderni proizvodni sistem tretira isključivo kao drugorazredna pitanja. Kao takva, ona se ignorišu u svim zvaničnim izjavama i u predstavljanju potrošnih dobara, vidljivog izraza njegovog trijumfalnog pohoda. Paralisan u lažnom središtu kretanja svog sveta, posmatrač više ne vidi život kao kretanje ka ostvarenju i smrti. Onaj koji je odbio da živi ne može više da prihvati ni sopstvenu smrt. Reklame životnog osiguranja sugerišu da će čovek biti odgovoran za ekonomski gubitak ako umre ne doprinevši funkcionisanju sistema, dok oglasi “američkog načina umiranja” ističu čovekovu sposobnost da u posmrtnom stanju očuva najveći mogući privid života. U svim područjima reklame, starenje je strogo zabranjeno. Na svakom pojedincu je da mudro ekonomiše svojim “kapitalom mladosti”; pokazuje se, međutim, da taj kapital, ma koliko brižno negovan, nikada ne može da dostigne trajnost i kumulativnu moć ekonomskog kapitala. To društveno odsustvo smrti identično je društvenom odsustvu života.

161

Kao što je pokazao Hegel, vreme je nužno otuđenje, sredina u kojoj se čovek ostvaruje tako što gubi sebe, u kojoj postaje drugi da bi postao ono što uistinu jeste. Suprotnost vremenu je upravo vladajuće otuđenje koje je proizvođaču nametnuto kao tuđa sadašnjost. U tom prostornom otuđenju, društvo koje u korenu razdvaja čoveka od aktivnosti koju od njega krade zapravo odvaja čoveka od njegovog sopstvenog vremena. Upravo društveno otuđenje, koje se u načelu može prevazići, zabranilo je i okamenilo mogućnosti i rizike živog otuđenja u vremenu.

162

Iza prolaznih moda koje se neprestano smenjuju na frivolnoj površini spektakla pseudocikličnog vremena, vrhunski stil našeg doba i dalje prebiva samo u onome čime vlada pritajena, a ipak očigledna nužnost revolucije.

163

Prirodna osnova vremena - konkretno iskustvo prolaženja vremena - ljudska je i društvena zato što postoji za čoveka. Ograničenost ljudske prakse, različitih nivoa rada, humanizovala je, ali u isti mah i dehumanizovala vreme, kako ciklično vreme, tako i odvojeno ireverzibilno vreme ekonomske proizvodnje. Revolucionarni projekat besklasnog društva, sveukupnog istorijskog života, teži ukidanju društvene mere vremena u korist federacije nezavisnih vremena - ludičkog modela ireverzibilnog vremena pojedinaca i grupa, modela u kojem istovremeno postoje nezavisna, ali i udružena vremena. To je program potpunog ostvarenja autentičnog komunizma u vremenu, komunizma koji ukida “sve što postoji nezavisno od pojedinaca”.

164

Svet već sanja o takvom vremenu, ali mora postati svestan tog sna da bi ga ostvario.

Sedmo poglavlje:

Teritorijalna dominacija

“Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slobodu, a ne uništi ga, može samo da očekuje da i sam bude uništen; jer, takav grad uvek može da nađe povod za pobunu, u ime svoje ranije slobode i drevnih običaja, koje ne mogu da potisnu ni protok vremena, ni sva potonja blagodet. Šta god novi vladar činio, kakve god mere predostrožnosti preduzimao, stanovnici nikada neće zaboraviti tu slobodu i te običaje - osim ako ne budu razdvojeni i raseljeni. “

Makijaveli, Vladalac

165

Kapitalistička proizvodnja je ujedinila prostor, rušeći sve barijere između društva i njegovog okruženja. Ta unifikacija predstavlja u isto vreme ekstenzivan i intenzivan proces banalizacije. Akumulacija robe masovno proizvedene za apstraktni prostor tržišta, koja je uzdrmala sve regionalne i zakonske barijere, kao i sva korporativna ograničenja koja su u srednjem veku imala za cilj očuvanje kvaliteta zanatske proizvodnje, podrila je i autonomiju i kvalitet samih mesta. Ta sila homogenizacije je teška artiljerija koja ruši sve Kineske zidove.

166

Slobodan prostor robe se neprestano menja i preoblikuje ne bi li postao što sličniji sebi, ne bi li se što više približio idealu nepokretne monotonije.

167

Eliminišući geografsku udaljenost, to društvo proizvodi novu unutrašnju udaljenost u obliku spektakularnog odvajanja.

168

Turizam - protok ljudi upakovan za potrošnju, nusproizvod protoka robe - prilika je da se ode i vidi ono što je već banalizovano. Ekonomska organizacija putovanja ka različitim mestima unapred garantuje njihovu jednoličnost. Modernizacija koja je već redukovala vreme putovanja, istovremeno je ograničila i realni prostor u kojem se i ka kojem se može putovati.

169

Društvo koje preoblikuje čitavo svoje okruženje razvilo je sopstvene tehnike za oblikovanje same teritorije koja čini osnov za sve različite aspekte ovog projekta. Urbanizam, “gradsko planiranje”, jeste metod kojim kapitalizam preuzima kontrolu nad čitavim prirodnim i ljudskim okruženjem. Sledeći logiku potpune dominacije, kapitalizam može, a sada i mora, da prekroji čitav prostor u svoj vlastiti dekor.

170

Upadljiva potreba za zamrzavanjem života, koju kapitalizam ostvaruje kroz urbanizam, hegelovskim rečnikom može da se opiše kao apsolutna prevlast “miroljubive koegzistencije unutar prostora” nad “nemirnim postajanjem, u protoku vremena”.

171

Dok sve tehničke snage kapitalizma rade na primeni različitih oblika separacije, urbanizam tim snagama pruža osnov i priprema teren za njihov dalji razvoj; urbanizam je sama tehnologija separacije.

172

Urbanizam je moderan način za rešavanje tekućeg problema očuvanja klasne vladavine putem razbijanja radnika, među kojima je, u uslovima urbane proizvodnje, došlo do opasnog približavanja. Neprestana borba protiv svega što bi moglo da vodi ka takvom približavanju našla je u urbanizmu najefikasniju oblast delovanja. Još od Francuske Revolucije, svi potonji režimi nastojali su da razviju sredstva za uspostavljanje reda i zakona na ulici, što je kulminiralo ukidanjem same ulice. Pišući o “civlizaciji … koja ide jednosmernim putem”, Luis Mamford je ukazao na činjenicu da je, sa razvojem masovne komunikacije na velikim udaljenostima, izolacija stanovništva postala mogo efikasniji način kontrole (Gradu u istoriji). Ali, opšti trend ka izolaciji, koji čini samu suštinu urbanizma, mora da uključi i kontrolisanu reintegraciju radnika na osnovu planiranih zahteva prodizvodnje i potrošnje. Ta reintegracija dovodi izolovane pojedince u blizak kontakt, ali samo kao izolovane pojedince: fabrike, kulturni centri, turistička mesta i izgradnja stambenih četvrti, potpuno su u funkciji uspostavljanja te lažne zajednice. Ista kolektivna izolovanost preovlađuje čak i unutar porodične ćelije, gde svepristuni prijemnici poruka spektakla ispunjavaju izolaciju vladajućim slikama - slikama koje svu svoju snagu crpu upravo iz te izolacije.

173

U svim ranijim epohama arhitektonske inovacije bile su namenjene isključivo vladajućoj klasi. Sada, po prvi put u istoriji, pojavljuje se arhitektura posebno dizajnirana za siromašne. Estetska beda i široke razmere ovog novog iskustva stanovanja proističu upravo iz njegovog masovnog karaktera, koji je opet posledica njegove funkcije i modernih uslova konstrukcije. Očigledno jezgro tih uslova je autoritarno odlučivanje, koje apstraktno pretvara čitavo okruženje u okruženje apstrakcije. Sa početkom industrijalizacije, svuda se pojavljuje ista arhitektura, čak i u zemljama najzaostalijim u ovom pogledu, kao osnovni preduslov za razvoj novog tipa društvenog života. Protivrečnost između rasta materijalnih snaga društva i hroničnog izostanka progresa u pravcu bilo kakve svesne kontrole nad tim snagama, otkriva se najjasnije kroz razvoj urbanizma, pitanje termonuklearnog naoružnja ili kontrole rađanja (gde se na horizontu već nazire mogućnost manipulacije potomstvom).

174

Samouništenje urbanog okruženja uveliko je u toku. Eksplozija gradova koja je njihovo ruralno okruženje prekrila “bezobličnom masom urbanih otpadaka” (Mamford), direktna je posledica imperativa potrošnje. Diktatura automobila, te robe-vodilje prve faze ekonomije robnog obilja, ostavlja svoj trag u vidu autoputeva koji razdiru stara gradska jezgra i podstiču sve veću disperziju. Unutar istog procesa, delimično obnovljeno urbano tkivo ubrzano se kristališe oko “fabrika za distribuciju” - džinovskih prodajnih centara izgrađenih usred nedođije i okruženih hektarima parkinga. Međutim, ti hramovi grozničave potrošnje izloženi su istoj, neodoljivoj centrifugalnoj sili, koja ih odbacuje čim oko sebe razviju dovoljno urbanih elemenata da bi bili zamenjeni novim prodajnim centrima. Međutim, tehnička organizacija potrošnje je samo najvidljiviji aspekt opšteg rastakanja koje je grad dovelo do tačke da počne da troši samog sebe.

175

Ekonomska istorija, koja je tokom celog razvoja gravitirala oko suprotnosti između grada i sela, danas je došla dotle da poništava oboje. Kao rezultat sadašnje paralize svakog istorijskog razvoja osim nezavisnog kretanja ekonomije, taj početak nestajanja gradova i sela ne ukazuje na prevazilaženje njihove separacije, već na njihov istovremeni kolaps. Uzajamna erozija grada i sela, posledica neuspeha istorijskog razvoja koji je morao da prevaziđe postojeću urbanu stvarnost, ogleda se u eklektičkoj mešavini njihovih istrgnutih fragmenata, koja pokriva najveći deo industrijalizovanih oblasti širom sveta.

176

Univerzalna istorija je rođena u gradovima, a svoju zrelost je dostigla kroz odlučujuću pobedu grada nad selom. Za Marksa je jedna od najveći zasluga buržoazije kao revolucionarne klase bila ta što je “potčinila selo gradu”, u kojem je “sam vazduh oslobađajući”. Ali, ako je istorija gradova istorija slobode, ona je takođe i istorija tiranije, državne uprave koja kontroliše ne samo selo, već i grad. Grad je služio kao istorijsko poprište bitke za slobodu u vreme kada se u toj borbi još nije moglo pobediti. Grad je fokusna tačka istorije jer u sebi istovremeno otelovljuje koncentraciju društvene snage, koja omogućava istorijski projekat, i svesti o prošlosti. Neprekidno uništavanje gradova je samo još jedan znak neuspeha čovečanstva da podredi ekonomiju istorijskoj svesti; znak neuspeha društva da se ujedini kroz prisvajanje onih sila koje su do sada bile otuđene od njega.

177

“Selo predstavlja suštu suprotnost: izolaciju i odvajanje.” (Nemačka ideologija) Na isti način na koji uništava gradove, urbanizam stvara lažno selo koje je razdvojeno od prirodnih odnosa svojstvenih tradicionalnom selu i od direktnih (i direktno izazvanih) društvenih odnosa istorijskih gradova. Uslovi stanovanja i spektakularna kontrola putem “planskog okruženja” vodili su ka pojavi veštačkog novog seljaštva. Geografska raštrkanost i zatucanost, koji su oduvek sprečavali seljaštvo da preduzme neku nezavisnu akciju i postane stvaralačka istorijska snaga, danas odlikuju i ove moderne proizvođače: njima je svet koji stvaraju nepristupačan, isto kao i prirodni radni ritam agrarnih društava. Seljaštvo je oduvek pružalo pozudan osnov “orijentalnom despotizmu”, utoliko što je svojom rascepkanošću stalno podsticalo tendenciju ka birokratskoj centralizaciji. Novo seljaštvo, generisano sve većom birokratizacijom moderne države, razlikuje se od starog po tome što njegova apatija sada mora da bude istorijski proizvedena i održavana; prirodno neznanje zamenio je organizovani spektakl falsifikovanja. Pejsaž “novih gradova”, koje naseljava ovo novo, tehnološko seljaštvo, upadljiv je odraz represije istorijskog vremena na kojem počiva. Njihov moto bi mogao da bude: “Ovde se nikada ništa nije dogodilo, niti će se dogoditi.” Snage istorijskog odsustva bile su u stanju da stvore svoj vlastiti pejsaž, jer se njihovo istorijsko oslobođenje, koje se mora odigrati u gradovima, još nije dogodilo.

178

Istorija koja preti ovom pomračenom svetu mogla bi potencijalno da podredi prostor direktno doživljenom vremenu. Proleterska revolucija je ta kritika ljudske geografije kroz koju bi pojedinci i zajednice mogli i morali da stvaraju mesta i događaje u skladu sa prisvajanjem ne samo svog rada, već čitave svoje istorije. Uvek promenljivo polje igre tog novog sveta i slobodno poigravanje sa pravilima same igre, omogućiće oživljavanje regionalne autonomije koja više neće biti vezana isključivo za neki određen lokalitet; tako će se ponovo otvoriti mogućnost za prava putovanja - putovanja kroz jedan autentičan život, koji je i sam putovanje, koje sadrži sav smisao tog života.

179

Najrevolucionarnija ideja u vezi urbanizma sama po sebi nije ni urbanistička, niti tehnološka ili estetska. To je projekat rekonstrukcije čitavog okruženja u skladu sa potrebama radničkih saveta, antidržavne diktature proletarijata, tog izvršnog dijaloga. Saveti će biti delotvorni samo ako uspeju da preobraze postojeće uslove u celini; oni pred sebe ne mogu da postave neki skromniji zadatak, ako zaista žele da budu prepoznati i da sami sebe prepoznaju u svetu koji sami stvaraju.

Osmo poglavlje:

Negacija i potrošnja u kulturi

“Da li zaista veruješ da će Nemci izvesti političku revoluciju za našeg života? Dragi prijatelju, to su samo pusti snovi … Sudimo o Nemačkoj na osnovu njene sadašnje istorije - a ti svakako nećeš prigovoriti da je sva istorija falsifikovana ili da sav današnji javni život ne odražava stvarno raspoloženje ljudi. Uzmi bilo koje novine i odmah ćeš se uveriti da mi nikada nismo prestali (i da nas u tome nikakva cenzura nije sprečavala) da slavimo slobodu i nacionalnu sreću u kojoj danas uživamo!”

Ruge, pismo Marksu, mart 1844.

180

Kultura je opšta sfera znanja i predstava o proživljenom iskustvu unutar istorijskih, klasno podeljenih društava. To je uopštavajuća snaga koja postoji kao separatni entitet, kao podela intelektualnog rada i kao intelektualni rad podele. Kultura se jasno odvaja od jedinstva na mitu zasnovanog društva “kada ljudski život izgubi moć ujedinjavanja, kada suprotnosti izgube svoje žive veze i odnose i postanu autonomne. “ (Hegel, Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema) Postavši nezavisna, kultura započinje svoju imperijalističku karijeru samoobogaćivanja, koja u krajnjoj liniji vodi ka ukidanju te nezavisnosti. Istorija, koja je omogućila relativnu autonomiju kulture, kao i sve ideološke iluzije o toj autonomiji, takođe se ispoljava i kao istorija kulture. Trijumfalni pohod istorije kulture može se shvatiti kao progresivno razotkrivanje nedovoljnosti same kulture, kao marš ka njenom samoukidanju. Kultura je oblast potrage za izgubljenim jedinstvom. U toj potrazi, kultura, kao odvojena sfera, osuđena je da negira sebe.

181

U borbi između tradicije i inovacije, što je osnovna tema unutrašnjeg kulturnog razvoja istorijskih društava, inovacija je ta koja uvek pobeđuje. Ali, kulturnu inovaciju ne stvara ništa drugo do ukupno istorijsko kretanje; kretanje koje, postajući svesno sebe kao celine, teži da ode s one strane sopstvenih kulturnih pretpostavki i tako se usmeri ka prevazilaženju svih oblika separacije.

182

Brzo proširivanje društvenog znanja, uključujući tu i svest o istoriji kao glavnoj osnovi kulture, vodilo je ka nepovratnom formiranju samosvesti koja je uništila Boga. Ali, taj “prvi uslov svake druge kritike” (Marks) takođe je i prvi zadatak jedne neprekidne kritike. Kada više nema ni jednog odbranjivog pravila ponašanja, svaki plod kulture gura kulturu ka njenom kraju. Za kulturu važi isto što i za filozofiju: u trenutku kada postane potpuno nezavisna, svaka njena disciplina je osuđena na propast - pre svega zato što i dalje pretenduje da pruži sveobuhvatan izveštaj o društvu kao celini, a na kraju i zbog fragmentarnog karaktera svoje metode, koja može da bude operativna jedino unutar određene dicipline. Nedostatak racionalnosti je ono što kulturu kao odvojenu sferu osuđuje na propast, jer ta kultura već nosi u sebi težnju ka pobedi racionalnog.

183

Kultura je iznikla iz istorije koja je rastočila prethodni način života, ali, pošto je ona zasebna sfera unutar delimično istorijskog društva, njeno razumevanje i čulna komunikacija neminovno ostaju delimični. Ona je smisao jednog nedovoljno smislenog sveta.

184

Kraj istorije kulture pokazuje se na dva suprotna načina: kao projekat koji teži sopstvenom prevazilaženju unutar sveukupnog istorijskog kretanja i kao njena težnja da se sačuva u obliku mrtvog predmeta spektakularne kontemplacije. Prva težnja je vezala svoju sudbinu za društvenu kritiku, druga za odbranu klasne vladavine.

185

Svaki od ta dva načina koji označavaju kraj kulture postoji nezavisno, unutar svih aspekata spoznaje i unutar svih aspekata čulnog predstavljanja (to jest, onoga što se nekada zvalo umetnošću u najširem smislu). U slučaju spoznaje, akumulaciji fragmentarnih saznanja koja su postala beskorisna - jer odobrenje od strane postojećih uslova zahteva odricanje od sopstvenog znanja - suprostavlja se teorija prakse, koja jedina ima pristup istini svakog od tih oblika znanja; samo ona zna tajnu njihove upotrebe. U slučaju čulnog predstavljanja, kritičkoj autodestrukciji nekadašnjeg zajedničkog jezika društva suprostavlja se njegova veštačka rekonstrukcija u obliku robnog spektakla, iluzorna predstava neživota.

186

Kada društvo jednom izgubi svoje mitski zasnovano zajedništvo, ono gubi sve referentne tačke istinski zajedničkog jezika, sve do trenutka kada podele unutar te nepomične zajednice ne budu prevaziđene pojavom prave istorijske zajednice. Kada se umetnost, koja je bila taj zajednički jezik društvene neaktivnosti, razvije u nezavisnu umetnost u modernom smislu, koja izrasta iz svog prvobitnog religioznog univerzuma i postaje individualna proizvodnja pojedinačnih ostvarenja, i ona biva podređenja kretanju koje upravlja istorijom svih posebnih kultura. Njena deklaracija o nezavisnosti u isto vreme je objava njenog kraja.

187

Pozitivan značaj moderne dekompozicije i destrukcije čitave umetnosti prebiva u uništavanju jezika komunikacije. Negativna posledica tog razvoja je u tome što zajednički jezik više ne može da poprimi oblik jednostranih zaključaka koji su odlikovali umetnost istorijskih društava - zadocnele portrete tuđih života lišenih dijaloga, koji su taj nedostatak smatrali neizbežnim - ali koji mora da bude ponovo pronađen u praksi koja ujedinjuje direktnu aktivnost sa njenim vlastitim jezikom. Stvar je u tome da se zaista uzme učešće u zajednici dijaloga i u igri s vremenom, koje je do sada, u poetskim i umetničkim delima, bilo samo predstavljano.

188

Kada umetnost postane nezavisna i počne da slika život u raskošnim bojama, to je znak da se život već približio kraju. Taj trenutak ne mogu da podmlade nikakve boje, ma koliko jarke, već samo sećanje. Veličina umetnosti vidi se samo u sumrak života.

189

Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put se očituje u baroku. Barok je bio umetnost sveta koji je izgubio svoje središte sa kolapsom poslednjeg mitskog poretka: srednjovekovne sinteze ujedinjenog hrišćanstva i duha jednog Carstva, koja je uspostavila harmoniju između nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost promene neminovno je odisala efemernošću koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona je bila izabrala “život umesto večnosti” (Eugenio d’Ors). Najveća dostignuća baroka bili su pre svega teatar i festival, ili teatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinačnog umetničkog izraza bio da doprinese izgradnji scene koja je služila kao centar ujedinjavanja; ta scena bio je pasaž, izraz ugrožene ravnoteže unutar vladajuće dinamike haosa. Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka u savremenim estetskim raspravama ukazuje na svest da umetnički klasicizam više nije moguć: svi pokušaji, tokom poslednja tri veka, da se uspostavi normativni klasicizam ili neoklasicizam bili su samo kratkotrajne veštačke konstrukcije koje su govorile zvaničnim jezikom države (bilo apsolutne monarhije, bilo revolucionarne buržoazije zaogrnute u rimske toge). Ono što je sledilo posle baroka bila je umetnost u još većoj meri individualistička i negatorska, koja je u talasima, od romantizma do kubizma, ponavljala svoje napade sve dok nije potpuno rasparčala i uništila čitavu sferu umetnosti. Nestanak istorijske umetnosti, koja je bila deo interne komunikacije jedne elite i koja je za društvenu osnovu svoje polunezavisnosti imala donekle razigrane uslove koje su poslednji izdanci aristokratije uspevali da održe, takođe ukazuje na činjenicu da je kapitalizam prvi oblik klasne vladavine koji priznaje totalni nedostatak ontološkog kvaliteta; svoj smisao on nalazi samo u upravljanju ekonomijom, što ukazuje na gubitak svakog ljudskog umeća. Skladno jedinstvo baroknog ansambla, kojeg već dugo nema u svetu umetničke kreacije, u izvesnom smislu oživljen je u današnjoj mahnitoj potrošnji totaliteta dosadašnje umetnosti. Pošto su sve umetničke forme prošlosti prepoznate i priznate istorijski, a zatim retrospektivno reklasifikovane kao faze jedinstvene “svetske umetnosti”, ta umetnost je postala deo globalne pometnje koja sama po sebi predstavlja neku vrstu barokne strukture višeg nivoa, strukture koja apsorbuje i sam barok i sve njegove moguće reinkarnacije. Naime, po prvi put u istoriji, umetnosti svih epoha i civilizacija mogu se sagledati i prihvatiti zajedno, a sama činjenica da je danas moguće sakupljati i prebirati po tim umetničkoistorijskim suvenirima ukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovo doba muzeja, u kojem je umetnička komunikacija postala nemoguća, svi raniji umetnički izrazi prihvataju se na isti način: svi eventualni problemi u komunikaciji sa nekim od tih izraza pomračeni su današnjom nemogućnošću komunikacije u celini.

190

Umetnost u fazi nestajanja - u procesu negacije koji teži sopstvenom prevazilaženju unutar istorijskog društva, u kojem istorija još nije direktno življena - u isto vreme je umetnost promene i najčistiji izraz nemogućnosti promene. Što su njene pretenzije veće, ona se sve više udaljava od svog ispunjenja. Umetnost je nužno avangardna; u isto vreme, ona zapravo ne postoji. Ona je avangarda sopstvenog nestajanja.

191

Dada i nadrealizam su dva događaja koji obeležavaju kraj moderne umetnosti. Iako su toga bili samo delimično svesni, oni su bili savremenici poslednje velike ofanzive revolucionarnog proleterskog pokreta; poraz tog pokreta, koji ih je zatekao u klopci umetničke sfere čiju su oronulost osuđivali, bio je glavni razlog njihove nepokretnosti. Dada i nadrealizam bili su istorijski povezani, ali i suprotstavljeni. U ovaj sukob bili su ugrađeni najznačajniji i najradikalniji dometi oba pokreta, ali u njemu se razotkrila i unutrašnja nedovoljnost njihove jednostrane kritike. Dada je pokušala da ukine umetnost, a da je ne ostvari; nadrealizam je hteo da ostvari umetnost, a da je ne ukine. Kritička pozicija koju su kasnije razvili situacionisti pokazala je da su ukidanje i ostvarenje umetnosti nerazdvojni aspekti prevazilaženja umetnosti.

192

Spektakularna potrošnja koja je sačuvala kulturu prošlosti u zamrznutom obliku, sa svim ponavljanjima njenih negativnih aspekata, predstavlja na planu kulture otvoren izraz onoga što jeste u svom totalitetu: izricanje neizrecivog. Čak i najekstremnija destrukcija jezika biva zvanično pozdravljena kao još jedan izraz razmetljivog pristanka na status quo, u kojem je sva komunikacija elegantno proglašena odsutnom. Kritička istina te destrukcije - stvarni život moderne poezije i umetnosti - očigledno je potisnuta, jer spektakl, čija je funkcija da istoriju sahrani u kulturi, primenjuje sopstvenu strategiju promocije modernističkih pseudonoviteta. Tako je moguće da jedna škola nove književnosti, koja otvoreno priznaje da se ne bavi ničim drugim do kontemplacijom pisane reči radi nje same, bude dočekana kao nešto novo. U međuvremenu, uporedo sa tvrdnjom da sama smrt komunikacije ima svoju posebnu lepotu, većina modernih tendencija u okviru spektakularne kulture - koja je u isto vreme najtešnje vezana za represivnu praksu ukupne organizacije društva - pokušava da “kolektivnim projektima” stvori kompleksno neoartističko okruženje sačinjeno od istrgnutih elemenata; na primer, urbanistički projekti koji uključuju ostatke stare umetnosti ili hibridne estetskotehnološke forme. Na planu spektakularne pseudokulture, to je izraz opšteg pokušaja razvijenog kapitalizma da preoblikuje fragmentiranog radnika u “društveno integrisanu jedinku” - tendencija koju odnedavno opisuju neki američki sociolozi (Rajsman, Vajt, itd.). U svim tim oblastima cilj ostaje isti: preurediti društvo bez zajedništva.

193

Od kada je postala roba, kultura teži da postane vodeća roba društva spektakla. Klark Ker, jedan od najistaknutijih ideologa tog trenda, izračunao je da čitav proces proizvodnje, distribucije i potrošnje znanja već dostiže 29% američkog bruto nacionalnog proizvoda. On predviđa da će u drugoj polovini ovog veka kultura postati vodeći sektor američke ekonomije, kao što je to u prvoj polovini veka bila automobilska industrija ili kao što je to u drugoj polovini prošlog veka bila železnica.

194

Zadatak različitih oblasti znanja je da u procesu razvoja spektakularne misli odbrane jedno neodbranjivo društvo i tako ustanove opštu nauku lažne svesti. Ta misao je potpuno uslovljena činjenicom da ne može, niti želi da prizna svoju materijalnu zavisnost od društva spektakla.

195

Zvanična misao društvene organizacije pojavnosti i sama je zamračena opštim nedostatkom komunikacije koji treba da odbrani. Ona ne shvata da je sukob u osnovi svega što postoji na ovom svetu. Specijalisti vlasti spektakla, vlasti koja je apsolutna u oblasti sopstvene jednosmerne komunikacije, apsolutno su korumpirani svojim iskustvom prezira i uspehom tog prezira; jer oni za svoj prezir nalaze opravdanje u svesti o tome do koje je mere pasivni posmatrač dostojan prezira.

196

Pošto trijumf sistema spektakla otvara nove probleme, dolazi do nove podele zadataka unutar specijalizovane misli tog sistema. S jedne strane, spektakularna kritika društva spektakla, kojom se bavi moderna sociologija, usmerena je na istraživanje odvajanja pomoću konceptualnih i materijalnih instrumenata samog odvajanja. S druge strane, različite discipline u koje se ušančio strukturalizam razvijaju apologiju spektakla - ispraznu misao koja nameće oficijelnu amneziju u odnosu na svu istorijsku praksu. Ali, lažno očajanje nedijalektičke kritike i lažni optimizam otvorene promocije sistema jednako su podanički.

197

Sociolozi koji su počeli da postavljaju pitanje uticaja modernog društvenog razvoja na životne uslove (pre svega u SAD) prikupili su veliki broj empirijskih podataka, ali nisu uspeli da dosegnu pravu prirodu predmeta svog istraživanja: oni nisu videli da je taj predmet, sam po sebi, kritika društva. Posledica toga je da svi oni koji imaju iskrene reformističke namere mogu samo da apeluju na etičke standarde ili na zdrav razum ili na neke druge mere od kojih ni jedna ne predstavlja odgovor na probleme na koje ukazuju. Pošto njihov kritički metod nije svestan negativnosti koja leži u srcu ovog sveta, on se fokusira na opisivanje i osudu čitavog niza negativnosti koje zagađuju površinu sveta poput neke iracionalne, parazitske pošasti. Ta revoltirana dobra namera, koja se čak i u sopstvenim moralističkim okvirima iscrpljuje u osudi samo nekih eksternih posledica sistema, može da vidi sebe kao kritičku samo ako ignoriše suštinski apologetski karakter svojih pretpostavki i metoda.

198

Oni koji osuđuju sklonost društva obilja ka stvaranju otpada, kao nešto apsurdno i opasno, ne shvataju pravu svrhu tog otpada. U ime ekonomske racionalnosti oni nezahvalno napadaju vernog iracionalnog čuvara koji tu ekonomsku racionalnost čuva od kolapsa. Denijel Bernstin, na primer, čija knjiga Slika opisuje potrošnju spektakularne robe u Americi, ne dospeva do pojma spektakla, jer misli da može da razdvoji privatni život i “poštenu robu” od “incidenata” koje osuđuje. On ne shvata da 64 sama roba stvara zakone čija “poštena” primena vodi ka odvojenoj realnosti privatnog života i njegovom pokoravanju putem društvene potrošnje slika.

199

Borstin opisuje ispade jednog sveta koji nam je postao stran, kao da se radi o ispadima stranim našem svetu. Kada u maniru moralnog ili psihološkog proroka osuđuje vladavinu površnih slika kao proizvod “naših esktravagantnih očekivanja”, on im prećutno suprotstavlja “normalnost” jednog života koji realno ne postoji ni u njegovoj knjizi, niti u njegovom dobu. Pošto se pravi ljudski život koji Bernstin evocira nalazi u prošlosti, uključujući tu i prošlost u vlasti religiozne rezignacije, on nikako ne može da sagleda prave razmere dominacije koju današnje društvo postiže putem slika. Istina ovog društva je ništa manje nego njegova negacija.

200

Sociologija koja misli da se odvojena industrijska racionalnost može izolovati od društvenog života kao celine, lako može da proglasi tehnike reprodukcije i komunikacije nezavisnim od opšteg industrijskog razvoja. Tako Bernstin zaključuje da je situacija koju opisuje nastala nesrećnim i bezmalo slučajnim susretom jedne neumerene tehnologije za projektovanje slika i neumerenog apetita ka senzacionalizmu današnje publike. To vodi ka tumačenju spektakla kao posledice neumerene čovekove sklonosti da bude posmatrač. Bernstin ne vidi da prodor prefabrikovanih “pseudo-događaja”, koji inače kritikuje, izvire iz proste činjenice da ukupna stvarnost današnjeg društvenog postojanja sprečava ljude da stvarnost doživljavaju neposredno. Pošto istorija proganja moderno društvo poput bauka, pseudo-istorija mora da se širi na svakom nivou da bi sačuvala ugroženu ravnotežu sadašnjeg zamrznutog vremena.

201

Moderna tendencija ka strukturalističkoj sistematizaciji zasniva se na izričitoj ili prećutnoj pretpostavci da će ovo brzo zamrzavanje istorijskog vremena trajati večno. Antiistorijska misao strukturalizma veruje u večno postojanje sistema, koji nije nastao i koji nikada neće nestati. Njegova iluzija da je celokupna društvena praksa nesvesno određena prethodno uspostavljenim strukturama počiva na neopravdanoj analogiji sa strukturnim modelima koje su razvile lingvistika i antropologija (ili čak modelima korišćenim za analizu funkcionisanja kapitalizma), dakle, na modelima koji su bili pogrešni čak i u izvornom kontekstu. Taj promašeni rezon izvire iz ograničenog intelektualnog i imaginativanog potencijala akademskih funkcionera, koji su do te mere posvećeni svom bogobojažljivom slavljenju sistema, da im ne ostaje ništa drugo nego da čitavu stvarnost grubo svedu na taj sistem.

202

Da bismo razumeli “strukturalističke” kategorije, treba da imamo u vidu da te kategorije, kao i one u drugim istorijskim društvenim naukama, odražavaju oblike i uslove društvenog postojanja. Kao što o nekoj osobi ne sudimo na osnovu toga šta ona sama misli o sebi, tako ne možemo ni da sudimo o nekom društvu ili da mu se divimo polazeći od toga da je jezik kojim to društvo govori o sebi nužno istinit. “O tom periodu promene ne možemo da sudimo na osnovu njegove svesti o toj promeni; naprotiv, ta svest može da se shvati samo u svetlu kontradikcija materijalnog života.” Strukture su deca vladajućeg poretka. Strukturalizam je misao potpisana od strane države, oblik misli koji postojeće uslove spektakularne “komunikacije” smatra apsolutnim. Njegov metod istraživanja kodiranog sadržaja poruke sam po sebi je tek odraz njegovog nekritičkog prihvatanja društva u kojem komunikacija poprima oblik vodopada hijerarhijskih signala. Strukturalizam ne uspeva da dokaže transistorijsku prirodu društva spektakla; naprotiv, samo društvo spektakla, koje se nameće kao jedina stvarnost, jeste opravdanje frigidnog sna strukturalizma.

203

Kritički koncept “spektakla” svakako može da se izokrene u plitku formulu društvenopolitičke retorike, pomoću koje bi sve moglo da se objasni i kritikuje apstraktno, što bi samo osnažilo sistem spektakla. Jasno je da same ideje ne mogu da nas odvedu s one strane vladajućeg spektakla; u najboljem slučaju, one mogu da vode samo s one strane postojećih ideja o spektaklu. Da bi zaista uništili spektakl, ljudi moraju da stave u pokret praktične sile. Kritička teorija spektakla neće biti istinita sve dok se ne poveže sa praktičnim silama negacije ovog društva; a ta negacija, nastavak revolucionarne klasne borbe, može da postane svesna sebe samo ako razvije kritiku spektakla, teoriju o svom stvarnom položaju, o konkretnim uslovima sadašnjeg izrabljivanja, koja će osloboditi sav njen skriveni potencijal. Ta teorija ne očekuje čuda od radničke klase. Ona vidi redefinisanje i ispunjenje proleterskih zahteva kao dugoročni cilj. Insistiranje na veštačkim razlikama između teorijske i praktične borbe - jer, formulacija i komunikacija koje ta teorija želi da postigne nisu moguće bez rigorozne prakse - jeste zastor koji pomračuje i otežava put kritičke teorije, ali i sudbinu praktičnog pokreta koji pokušava da deluje na društvenom planu.

204

Kritička teorija mora da se izražava svojim jezikom - jezikom kontradikcija, koji je formalno i sadržajno dijalektički. Njena kritika je u isto vreme sveobuhvatna i istorijska. To nije “nulta tačka pisanja” već njena suprotnost. To nije negacija stila, već stil negacije.

205

Sam stil dijalektičke teorije predstavlja skandal i uvredu važećih jezičkih standarda i senzibiliteta oblikovanog tim standardima, jer koristi postojeće koncepte svestan njihove nestalnosti (fluidnosti) i nužnosti njihove destrukcije.

206

Taj stil, koji u sebi nosi vlastitu kritiku, mora da izražava dominaciju sadašnje kritike nad čitavom njenom prošlošću. Način izlaganja dijalektičke teorije otkriva njen negativni duh. “Istina nije poput gotovog proizvoda na kojem se više ne vide tragovi alata. “ (Hegel) Ta teorijska svest o kretanju čiji tragovi moraju da ostanu vidljivi na njoj samoj, izražava se izokretanjem uobičajenih odnosa između koncepata i diverzijom (détournement) nad svim ranijim kritičkim dostignućima. Hegelova praksa izokretanja genitiva bila je izraz istorijske revolucije, iako samo na planu misli. Mladi Marks, nadahnut primerom Fojerbaha koji je sistematski izokretao subjekat i predikat, na najefektniji način je koristio ovaj pobunjenički stil, koji na “filozofiju bede” odgovara “bedom filozofije”. Diverzija radikalizuje zaključke prethodne kritike, okamenjene u prihvaćene istine i tako pretvorene u laž. Kjerkegor je takođe namerno koristio taj metod, iako ga je istovremeno i osuđivao: “Uprkos svim vašim trikovima i obrtima, kao što se pekmez uvek vraća u špajz, tako i vi završite sa nekom malom frazom koja nije vaša, i koja podstiče uznemiravajuća preispitivanja” (Filozofski fragmenti). Kao što priznaje u istoj knjizi, ta upotreba diverzije podrazumeva distancu u odnosu na sve što je postalo zvanična istina: “Još jedno zapažanje, povodom vaše primedbe da u svom izlaganju često koristim pozajmljene izraze. To ne poričem. U stvari, to sam radio namerno. U sledećem poglavlju knjige, ako ga uopšte napišem, nazvaću taj problem njegovim pravim imenom i odenuti ga u odgovarajuću istorijsku odeždu.”

207

Ideje se usavršavaju. Značenje reči igra veliku ulogu u tom usavršavanju. Plagijat je nužan. Napredovanje zavisi od njega. On se pripija uz piščevu rečenicu, koristi njen izraz, briše pogrešnu ideju i zamenjuje je ispravnom.

208

Diverzija je suprotnost citatu, pozivanju na teorijski autoritet, već narušen samom činjenicom da je postao citat - deo istrgnut iz svog konteksta i kretanja, a u krajnjoj liniji i iz opšteg okvira svog doba i iz konkretnog stava (ispravnog ili pogrešnog). Diverzija je fleksibilni jezik antiideologije. Ona se pojavljuje u komunikaciji koja zna da taj jezik ne može da garantuje nikakvu izvesnost. To je jezik koji ne može i ne želi da bude potvrđen nekom prethodnom ili kritičkom referencom. Naprotiv, njegova unutrašnja doslednost i praktična delotvornost su ono što daje vrednost jezgru starih istina koje ponovo stavlja u pokret. Diverzija je utemeljila svoj zadatak samo na sopstvenoj istini - istini sadašnje kritike.

209

Diverzija otvoreno izražena u teoriji odbija svaku pomisao da bi ta teorija mogla biti trajno autonomna. Da bi u domen same teorije uvela istu vrstu nasilne diverzije, koja remeti i odbacuje svaki ustanovljeni poredak, diverzija stalno podseća na to da sama teorija nema nikakav značaj, da može da se ostvari samo kroz istorijsku akciju i kroz istorijsku korekciju stava o toj praksi.

210

Prava vrednost kulture može se postići samo negacijom kulture. To više ne sme da bude samo kulturna negacija. Ona u izvesnoj meri ostaje na planu kulture, ali sada ima potpuno drugačije značenje.

211

Izraženo jezikom suprotnosti, kritika kulture je sveobuhvatna kritika utoliko što obuhvata kulturu kao celinu - sva njena saznanja i poeziju - i utoliko što se više ne odvaja od kritike društva kao celine. Ova sveobuhvatna kritička teorija danas ide u susret sveobuhvatnoj društvenoj praksi.

Deveto poglavlje

Ideologija materijalizovana

“Samosvest postoji po sebi i za sebe samo ako postoji i za drugu samosvest. Drugim rečima, ona postoji samo ako je prepoznata i prihvaćena.”

Hegel, Fenomenologija Duha

212

Ideologija je temelj misli klasnog društva tokom istorije ispunjene sukobima. Ideologije nikada nisu bile puka fikcija; one su iskrivljena svest o stvarnosti, pa su kao takve bile realni faktor u proizvodnji realnih pogubnih posledica. Ta veza je intenzivirana napredovanjem spektakla - materijalizacijom ideologije koju je doneo uspeh autonomnog sistema ekonomske proizvodnje. Spektakl poistovećuje društvo sa ideologijom, koja čitavu stvarnost oblikuje po sopstvenoj slici.

213

Čim ideologija - ta apstraktna pretenzija ka univerzalnom i sve iluzije vezane za nju - stekne priznanje u uslovima univerzalne apstrakcije i delotvorne diktature iluzija koji preovlađuju u modernom društvu, ona više nije voluntaristička borba fragmentarnog, već njegov trijumf. Ideološke pretenzije poprimaju oblik zaravnjene, pozitivističke preciznosti: one više ne predočavaju mogućnost istorijskog izbora, već diktat bespogovornih činjenica. Posebni nazivi ideologija se polako gube. Posebni ideološki oblici koji podupiru sistem svode se na “epistemološku osnovu” koja sebe vidi kao nešto što nadilazi sve ideologije. Materijalizovana ideologija nema ime, kao što nema ni neki poseban istorijski program. Drugim rečima, istorija različitih ideologija je završena.

214

Ideologija, čija celokupna unutrašnja logika vodi ka onome što je Manhajm nazvao “totalnom ideologijom” - despotizmom jednog fragmenta koji se nameće kao lažna svest o zamrznutom totalitetu, kao totalitarni pogled na svet - doživljava svoju kulminaciju u nepokretnom neistorijskom spektaklu. U tački svoje kulminacije, i ona se rastvara u društvu kao celini. Kada se to društvo i samo konkretno razgradi, ideologija - ta poslednja iracionalnost koja stoji na putu istorijskom životu - takođe mora da nestane.

215

Spektakl je vrhunac ideologije jer on najpotpunije otkriva i izražava suštinu svih ideoloških sistema: osiromašenje, porobljavanje i negaciju stvarnog života. Spektakl je materijalni “izraz odvajanja i otuđenja između čoveka i čoveka”. To je “nova snaga obmane” koja počiva na sistemu proizvodnje u kojem se “sa sve većom masom stvari, uvećava i otuđena sila kojoj su ljudi potčinjeni.” To je najviši stadijum ekspanzije koja potrebu okreće protiv života. “Potreba za novcem je jedina stvarna potreba koju moderni ekonomski sistem proizvodi i ujedno jedina potreba koju proizvodi” (Ekonomsko-filozofski rukopisi). Hegelov opis novca kao “samopokretača života nečeg što je mrtvo” (Jenska realfilozofija) proširuje spektakl na čitav društveni život.

216

Nasuprot projektu naznačenom u Tezama o Fojerbahu (ostvarenje filozofije kroz praksu, što nadilazi suprotnost između idealizma i materijalizma), spektakl zadržava sve ideološke crte materijalizma i idealizma, predstvaljajući ih kao lažnu konkretnost svog univerzuma. Kontemplativni aspekt starog materijalizma, koji svet vidi samo kao predstavu, a ne kao aktivnost - i koji tako zapravo idealizuje materiju - ostvaruje se kroz spektakl u kojem su konkretne stvari automatizovani gospodari društvenog života. Obrnuto, snevana aktivnost idealizma u spektaklu se ostvaruje kroz tehničko posredovanje znakova i signala, koji konačno materijalizuju apstraktni ideal.

217

Paralelu između ideologije i šizofrenije, o kojoj je govorio Jozef Gabel u Lažnoj svesti, treba posmatrati u kontekstu te ekonomske materijalizacije ideologije. Društvo je postalo ono što je ideologija već bila. Potiskivanje prakse i antidijalektička lažna svest koja nastaje usled tog potiskivanja, ispunjavaju svaki trenutak svakodnevnog života podređenog spektaklu. Ta podređenost sistematski uništava “sposobnost za susret” i zamenjuje je društvenom halucinacijom: lažnom svešću o susretu, “iluzijom susreta”. U društvu u kojem niko ne može da prepozna onog drugog, niti da sam bude prepoznat, svaki pojedinac gubi sposobnost da prepozna sopstvenu stvarnost. Ideologija je ovde kod kuće; odvajanje je izgradilo sav njen svet.

218

“Izgleda da su u kliničkoj slici šizofrenije”, piše Gabel, “najtešnje povezane dezintegracija dijalektike totaliteta (sa razdvanjem svesti kao ekstremnim oblikom) i dezintegracija dijalektike postajanja (sa katatonijom kao ekstremnim oblikom).” Zatvoren u jednolično poravnati univerzum okružen ekranom spektakla koji ga opčinjava, posmatrač opaža samo fiktivne govornike koji ga izlažu jednosmernom monologu o svojim robama i politici svoje robe. Spektakl kao celina služi kao ogledalo. Ono što se u njemu vidi je dramatizacija iluzornog bekstva od opšteg autizma. Spektakl uništava granicu između sopstva i sveta, gazeći to sopstvo, sa svih strana opkoljeno prisustvom-odsustvom sveta.

219

Spektakl takođe uništava i granicu između istinitog i lažnog, potiskujući neposredno doživljenu istinu ispod konkretnog prisustva lažnog, iza koje stoji čitava organizacija pojavnosti. Pojedinci koji pasivno prihvataju svoju podređenost otuđenoj svakodnevnoj realnosti bivaju tako gurani u ludilo, koje na ovu sudbinu reaguje tako što traži oslonac u iluzornim magijskim tehnikama. Pravi izraz tog lažnog odgovora na komunikaciju na koju je nemoguće odgovoriti jeste potrošnja. Potrošačeva prinudna sklonost ka imitiranju je istinski infantilna potreba, uslovljena svim aspektima ovog suštinskog lišavanja. Kao što kaže Gabel, opisujući jedan sasvim drugi nivo patologije, “abnormalna potreba za predstavljanjem kompenzuje se paničnim osećanjem postojanja na margini života.”

220

U kontrastu sa logikom lažne svesti, koja ne može da uistinu spozna sebe, potraga za kritičkom istinom o spektaklu mora da bude istinska kritika. U praksi, ona mora da se bori među ostalim neprijateljima spektakla, ali tako što sa njima neće imati nikakve veze. Bezglavo pristajući na bedne reformističke kompromise ili se upuštajući u pseudorevolucionarne zajedničke akcije, svi oni koje goni apstraktna želja za neposrednim rezultatima zapravo se pokoravaju zakonima vladajuće misli, usvajajući perspektivu koja ne priznaje ništa osim najnovijih vesti. Tako se isti delirijum javlja i u redovima onih koji tvrde da mu se suprotstavljaju. Kritika koja teži da ode s one strane spektakla mora da zna kako da čeka.

221

Samoemancipacija našeg vremena je oslobođenje od materijalne osnove izokrenute istine. Tu “istorijsku misiju uspostavljanja istine u svetu” ne mogu da ostvare ni izolovani pojedinci, niti rascepkane i manipulisane mase. To može samo klasa koja je u stanju da ukine sve klase, tako što će svu vlast otuđenih oblika demokratije svesti na savete, u kojima praktična teorija potvrđuje samu sebe i sama procenjuje svoje akcije. To će biti moguće tek kada se pojedinci “neposredno povežu sa opštom istorijom”, a njihov dijalog stekne sposobnost da postavlja sopstvene uslove.

[1967.]